Lomača
Lomača pitanja
lobanju topi,
sezona beskrajna
sumnje u glavi.
Ukrotiti
sebe ne umem,
a ruke nema
kroz tamu da me provuče.
Vir u stomaku
dušu čupa
ko crna rupa.
Zašto sam
kuda,
i čemu ?
Ogrnut
snovima svojim,
u zavetrini
utabane gluposti.
Mir mi se ne da,
i tama mi san
prostrti neće.
Zamreti neznam
ni preorati um,
Kroz univerzum
svoj inertno plovim.
Prolazim kroz
vriske,
tišinu koja peče,
paučinu sto teče
iz utrobe
udovica crnih.
Dodira let
za život me veže,
Motivi beže,
i sve teže
probijam se
kroz smet.
©Darko Bešlić
Постови
