piše: Mahlat
Kad sam rodila svoju ćerku, posle jedno tri meseca, gledajući u nju kao u čudo, da ponovim, za mene je nov život i dalje najveće čudo a bebe najsavršenije ‘’stvari’’ na svetu, i reagujući na prva ‘’gugutanja’’ kao na otkrivenu formulu za sreću, pitala sam se šta li sam ono beše radila dok nju nisam imala i čime sam popunjavala dan. Tek sam zakoračila u dvadeset petu godinu i život ‘’pre nje’’ mi je bio vrlo bogat i dinamičan, kako to već ume da bude u tim godinama i kad nemaš nikakve finansijske probleme pa, na primer, možeš sebi da priuštiš odlazak u inostranstvo, na jedno tri meseca, tek tako, da upoznaš neku zemlju. Ili da tek tako rešiš da za vikend skočiš do Dubrovnika ili Splita, ili da garažiraž kola na aerodromu i sa drugaricom ‘’odletiš’’ do Pule, usred novembra…I onda je stigla ona. Biće da sam to oduševljenje i tu zaljubljenost smestila u to – šta li sam radila do ‘’juče’’.
Sećam se kako sam onda razmišljala o upozorenju svih komšijskih ‘’robinja’’ – e, što si živela – živela si, sad kad se budeš zarobila… pa dodajte šta kome padne na pamet od svega što ne možeš kad imaš dete.
Poslednjih godina živimo u vreme ‘’karijere’’, to je strašno moderno, čudo jedno šta se sve naziva karijerom dok ‘’karijera majke’’ izumire, o domaćicama da ne govorim, to je već sramotno, domaćica je uvek izjednačavana sa neobrazovanom, tako reći lenjom, parazitom koji živi na tudjoj grbači. I sad je strašno moderno pitati sve te žene u usponu i fazi gradjenja karijere da li planiraju decu i kada. Upitana potanko odgovori nešto u fazonu – naravno, samo još da završi započeti projekat, jer kad bude rodila dete želi da bude časna majka posvećena svom detetu a ne da joj dete bude žrtva te karijere, bla, bla. A i mlada je, da proživi pa će videti, zavisno od proživljenog, ako joj se osladi možda odloži još malo.
I meni je, iskreno da vam kažem muka. Mislim, u redu, ko se oseća nespremnim, neka sačeka da bude spreman, ali ovo – da proživim – mi diže kosu na glavi.
Posle porodjaja sam prvi put izašla u ‘’večernji provod’’ kad je moja ćerka imala dva meseca. Nikada nisam izašla a da ona prethodno nije zaspala. Sve do njene dvanaeste godine. Tih dvanaest godina nisam otišla u bioskop na projekciju od dvadeset sati ali to ne smatram nekom žrtvom. ‘’Baka servis’’, moja mama, je samo bila tu za ‘’ne daj bože’’.
Sve ostalo – nisam se odrekla ni jedne jedine stvari, živela sam najnormalnije, kao i pre nje, samo što je raspored bio podredjen njoj. I radila od jutra do sutra, većinu godina od osam ujutru do osam uveče.
Kad je moja ćerka počela da izlazi, padajući u nesvest od umora, navijala sam sat na petnaest minuta pre nego što ona treba da se vrati i dočekivala je budna, da pretresemo veče. Uverena sam da ona misli da mogu da živim bez sna. Ponekad sam u devet uveče počinjala da kuvam supu da bismo je jele oko ponoći.
Čim se ‘’učovečila’’, ušla u onu fazu da ne plače i ne zanoveta, vodila sam je sa sobom gde sam stigla, na koncerte, u pozorište, na književne večeri, svuda.
Iz ove perspektive – niti me je zarobila, niti sam se, kako rekoh, nečega odrekla, živela sam punim plućima, stigla da uradim svašta, samo sam, ponekad bila malo neispavana ali nisam umrla niti mi je to poremetilo život.
Te godine kad sam je rodila, jedna od mojih drugarica je ostala u drugom stanju. I pitala me je šta da radi? Normalno, pitanje je bezvezno, to se postavlja sebi, ali olakšava ‘’dušu’’ onome ko pita, rekla sam joj da ja ništa drugo ne mogu da joj kažem sem da rodi. Niti da mogu da joj opišem. I da mi je žao što nisam rodila i ranije, ali nisam znala koliko je lepo imati dete. Odgovorila je da nije imala uslove za život kao ja, da želi još malo da proživi. Ni danas nema decu, valjda još proživljava.
Srela sam mnogo ‘’namučenih’’ žena, očajnih što su pored toga što su morale da rode, morale i da brinu o deci ali šta ćete, one su naučene da su deca robija koja ti sledi u ‘’normalnom’’ životu, nisu umele drugačije.
Da naglasim – poštujem da neko ne želi da ima dete, da se ne oseća spremnim za ulogu roditelja, poštujem i to što je neko doneo odluku kad će postati roditelj. Samo me nervira to – da proživim.
Živi se uvek.
Ko misli da je život do odredjenih godina za uživanje a od odredjenih za teško podnošljive obaveze, taj ne ume da živi.
Za decu je strašna tragedija kad im se majke odreknu života onog trenutka kad ih rode.
SREĆA
Hajde da zovemo mamu. Budi se mama!
Kroz san čujem kako se moja ćerka kikoće. Baka je vodi za ruku, tek prohodava, i kaže:
Hajde mami da čestitamo rodjendan!
Moja ćerka trapavo tetura i prosipa po sobi buket od dvadeset šest lala.
Srećan rodjendan!
Daaan! – ponavlja moja ćerka.
Srećna sam.
(Crtica iz moje knjige)
Srećna sam i danas, zadovoljna i potpuno ispunjena. Ne žalim ni za čim.
Постови
