Milan Nikolić
Mitropolit SPC, Amfilohije Radović, ima trideset dana na raspolaganju da odluči da li će uputiti izvinjenje učesnicima beogradske Povorke ponosa po preporuci poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Nevene Petrušić. Ukoliko mitroplit propusti rok, moraće na sud. Biće interesantno pratiti ovaj slučaj. Svoj nadahnuti govor, koji je od prve do poslednje reči isijavao čistu, nerazblaženu mržnju, izdeklemovao je jedanaestog oktobra prošle godine, dan posle održavanja Parade, na Luštici u Crnoj Gori. Uprkos teškim diskvalifikacijama i uvredama uvijenim u biblijske metafore i apokaliptičke slike i vizije, o tome se, u međuvremenu, uglavnom ćutalo. Izostalo je ono što uvek izostaje kada neki "kontroverzni", a opet istaknuti član ovog društva zabrlja naočigled svih - jasna i, kako se to obično kaže, energična osuda, ograđivanje, distanciranje. Amfilohijev govor odjekivao je Srbijom, ali su oni koji su ukazivali na mitropolita kao na primer lošeg uticaja i delovanja SPC, bili ironično zamoljeni da daju neki svežiji primer, a ne taj očekivani, ofucani, taj na koji se poziva svako ko "ima nešto protiv Crkve".
Pustite Amfilohija da upozorava na Božji bič, da proklinje i osuđuje, Amfilohije nije Crkva, ima još dostojanstvenika - tako je otprilike glasio prevod argumentacije onih za koje uticaj SPC ni u jednom svom aspektu nije problematičan i diskutabilan. Zapravo, krivi smo mi koji citiramo taj govor i mitropolitove "akcije" godinama unazad, jer nam je to jedan jedini alibi. Nestašni, vatreni Amfilohije. Oko sadržaja samog govora gotovo niko se nije naročito potresao i uzbudio. Osim uvređenih, svedenih na "smrad" i malog, "izdajničkog" dela javnosti. Na to smo navikli. Pa to je samo Amfilohije, njemu to dobro stoji, on to ume da "ponese"...Nije skandalozno jer nije novo, očekivano je, već viđeno, samim tim nije vredno pažnje. Možda to i nije loša argumentacija. Kada se jednom progleda kroz prste, kada se jednom pređe preko ogrešenja o zakon i dostojanstvo, kada se jednom prećuti, zažmuri ili namigne i, na taj način - odobri, sve posle toga deluje veštački, na silu, zakasnelo, nepotrebno, karikaturalno. Možda zbog toga svaka priča o toleranciji u ovoj zemlji izgleda kao čista sprdnja. Sve se završi na izvinjavanju, pisanju saopštenja, poslednji slučaj, još uvek vruć, tiče se "dvorskog" antisemitizma.
Šta smo tom prilikom videli, kao rezime, kao krajnje ishodište u smislu samog programa i sveukupne vulagarnosti koju on nosi sa sobom? Koprcanje RRA i tužni, paradoksalni kajron: "PROGRAM KOJI GLEDATE MOŽE DA UGROZI DECU I OMLADINU", kako teče preko Dvora, vikendom u podne, kao i uveče, u udarnom terminu. Šta je to? Kako se takav gest može nazvati? Može li se on uopšte nazvati? Niko nije ustao da dopiše, u ime emitera - "ALI MI GA EMITUJEMO, UPRKOS NAKARADNOSTI, UPRKOS UGROŽAVANJU, UPRKOS REPUBLIČKOM TELU KOJE JE ZAHTEVALO PROMENU TERMINA, UPRKOS DRŽAVI, MI GA EMITUJEMO I DA VIDIMO ŠTA NAM KO MOŽE I DA LI ĆE DA SE USUDI DA PROBA UOPŠTE."
Zbog toga me je reakcija poverenice Petrušić iznenadila. Kako će mitropolit reagovati, da li će je poistovetiti sa smradom i ošinuti Božjim bičem? Ipak, mada je to najgluplja vezija optimizma, držim palčeve Amfilohiju da proba, da pokuša da tih nekoliko reči preturi preko usta. Nisu prejake, neće ga ubiti. Bilo bi ljudski, bogougodno čak. Tri, četri, pozor, sad...U suprotnom, sudstvo je na potezu. Nadam se samo da se još jedan ispravan gest, barem zbog odbarane zakona ako ni zbog čega drugog, neće, u velikom finalu, izvrnuti u sopstvenu suprotnost.
"I nije važno šta je nama učinjeno, važno je šta smo mi učinili sa onim što je učinjeno nama"
Ž. P. Sartr
sa blog.b92.net preuzeo Radovića sokak
najnovije vijesti OVDE
Постови
