Piše: Bojan Babić (e-novine)
Ljudi se decenijama nisu bavili ni ciljevima svog školovanja, ni prepoznavanjem svojih emocionalnih potreba, ni svojom seksualnošću, ni zdravljem, ni upoznavanjem sveta u kom žive, već samo nacionalnim i socijalnim temama koje su uvek prioritetne I dovoljno velike da obuhvate sve pomenuto. Idiotske floskule o tome kako su umetnici produktivniji u ratnim periodima I trustnim područjima (vidimo kako trenutno cveta avganistansko slikarstvo, a njihova filharmonija privlači publiku iz celog sveta; o arhitekturi da i ne govorimo) imale su se smatrati aksiomom
Trideset godina nakon odlaska, Srbiju i Crnu Goru posetila je Marina Abramović. Posle 1997. i nesrećnog pokušaja da se Marina promoviše u predstavnika SR Jugoslavije na venecijanskom bijenalu, taj kulturpolitički epic fale ostao je zaboravljen i nebitan u nizu večitih pseudopolitičkih, masšizofrenih i masparanodinih društvenih turbulencija koje su se tada, a i dalje se dešavaju na tako apstraktno nazvanim i ničim izazvanim Našim Prostorima. BIlo kako bilo, Marina se nekoliko godina kasnije vratila i iskoristila posetu da se vidi sa svojim starim prijateljima i saborcima. Tom prilikom joj je u Beogradu i uručena nagradica Oktobarskog salona. Na svečanoj ceremoniji uručenja, Marina je zaplakala govoreći o Raši Todosijevicu, Eri Milivojeviću, Zoranu Popoviću, Neši Paripoviću i Gergelju Urkomu, sa kojima je oko četvrt veka ranije činila čuvenu grupu umetnika iz SKC-a, šestorku koja je svojim umetničkim radom umela da šokira i skandalizuje establišment i društvo uopšte, bar njegov iole zainteresovani deo.
“Ostavila sam ih“, rekla je, "i, posle 30 godina, zatekla sam ih u istom stanju. Ja sam odradila karijeru, a svi ovi koji su ostali (u Srbiji) nisu nigde, osim Raše. Zato što ih naša sredina nije nikada priznala. Neverovatno je šta treba da se uradi da bi shvatili šta imaju. Era je, na primer, bio za mene kao novi Dišan. Kakve je ideje imao! Bila bih u istoj situaciji kao i oni".
Koliko god iracionalnosti možemo da prepoznamo u postupcima lidera nacionalpopulističkog divljanja na ex-yu teritoriji tokom poslednje decenije dvadesetog veka, jedna stvar im se mora priznati. Jako vešto su skrivali tragove svoje direktne komandne odgovornosti za monstruoznosti počinjene u ime svojih naroda i u ime njih samih. Slobodan Milošević je naredbe izdavao usmeno i posredno, zakukuljeno, tako da se kasnije njegove kriminalne delatnosti teško mogu formalno povezati sa njim. I pored toga, neke istine su morale da isplivaju na videlo. Reka nije pristala da večito skriva hladnjače, zemlja nije pristala da večito skriva tela. Priroda (i okolina, i ljudska priroda) urotila se protiv zavere i odvela diktatora Hagu na istinu, put otadžbine autora Pohvale ludosti.
Neki zločini ipak su ostali skriveni i prećutani, a njihovi tragovi zakopani duboko u nezainteresovanosti javnosti. U to možemo da budemo sigurni. Jedan od njih je genocid nad talentom, sistematsko uništavanje svake stvaralačke energije, nepriznavanje postojanja umetnika koji ne pripadaju glavnim i institucionalno prihvaćenim tokovima, sprečavanje ozbiljnog rada na obrazovanju i upoznavanju globalno aktualnih kreativnih strategija.
Bavljenje rušenjem ustajalih umetničkih praksi u zemlji u kojoj uvek ima važnijih tema i od samog života, a kamoli od umetničkog eksperimenta, imalo se smatrati gubljenjem vremena, luksuzom, i time blasfemijom.
Ljudi se decenijama nisu bavili ni ciljevima svog školovanja, ni prepoznavanjem svojih emocionalnih potreba, ni svojom seksualnošću, ni zdravljem, ni upoznavanjem sveta u kom žive, već samo nacionalnim i socijalnim temama koje su uvek prioritetne I dovoljno velike da obuhvate sve pomenuto.
Idiotske floskule o tome kako su umetnici produktivniji u ratnim periodima I trustnim područjima (vidimo kako trenutno cveta avganistansko slikarstvo, a njihova filharmonija privlači publiku iz celog sveta; o arhitekturi da i ne govorimo) imale su se smatrati aksiomom.
Individualni proplamsaji kritičkog umetničkog rada koji su doveli do velikih dela imali su biti agresivno prećutani, a njihovi nosioci su imali biti ugušeni u upornom siromaštvu.
Sve je imalo biti onako kako je bilo i nikako drugačije. I tako je bilo, i tako jeste.
Kao što demokratska uprava (da ne kažem vlast) nije demokratska ako nema opoziciju, tako ni kultura nije prava, živa kultura ako nema žive supkulture koja nešto znači. I kao što demokratije nema ako opozicija nema realne mogućnosti da jednom postane vlast, tako nema ni kulture ako se supkulturi zatvara svaka mogućnost da jednog dana bude prihvaćena kao takozvana zvanična kultura, kolikogod ta misao nekom u datom trenutku bila sablažnjiva. Ako takvih mogućnosti u jednom društvu nema, onda nema demokratije, onda nema slobodne kulture, već ima diktature.
I, naizgled apsurdno, danas i ovde, u politici donekle i ima demokratije (koju se i dalje stidimo da konzumiramo), ali u kulturi i umetnosti, koja bi trebalo da bude predvodnica, avangarda društva, na diktaturu, danas uglavnom sprovođenu kroz institucije, finansijskim (iz budžeta, za kulturu ide 0,8%, što je katastrofalan postotak u odnosu na evropski minimum od 2,5%), medijskim i ideološkim aspektom kulturne politike, svi su toliko navikli, da se čini kako alternative nema, da se čini kako je ovo mrtvo more (ili ako hoćete savremenije - polje), kako je užas definitivan i zauvek konzerviran, te kako je zainteresovanost za bilo kakvo talasanje ravna nuli, kako je subverzivnost u umetnosti potpuno neprimetna, što ugrožava njenu subverzivnu prirodu, jer ako na subverziju niko ne reaguje, onda ona nikakvu promenu, makar onu intimnu, unutrašnju, neće ni pokrenuti.
Jedan psihijatar, junak romana mladog portugalskog pisca Gonsala Tavareša pokušava da na egzaktan način ispita pravilnosti u javljanju Užasa kroz istoriju. Pri tome, Užasom se ne smatra ratni sukob dveju strana, već situacija u kojoj jedna strana toliko dominira silom nad drugom i tu silu koristi zlostavljajući tu drugu stranu, uskraćujući joj slobodu, uzimajući joj život, ponižavajući je i na kraju ubijajući. To istraživanje podrazumeva tri hipoteze. Po prvoj, Užas sa protokom vremena, bez obzira na to šta ljudi radili, neumitno raste. Ako istraživanja pokažu da je tako, onda će budućnost biti strašna, ali izvesna. Sve će propasti. Po drugoj hipotezi, protokom vremena, uz određene civilizacijske intervencije, edukaciju, rad na istorijskom pamćenju, kulturnom uzdizanju itd, količina Užasa se smanjuje. Ako se ispostavi da je tako, sve će biti u redu. Čeka nas svetla budućnost, samo na tome treba da radimo. Ali postoji i treća mogućnost - da je Užas konstantan šta god ljudi radili, da se njegova količina ne menja, da je uvek proporcionalno jednak broju ljudskih jedinki. Ako se to ispostavi, razmišlja Tavarešov junak, da li da rezultate istraživanja objavljujem, da li ću moći da ih makar sebi priznam.
Eto, ne priznajem. Ne mogu da priznam sebi da stvari moraju biti zabetonirane i nepromenjive. Čak i ako je to logički ishod sagledavanja stvarnosti, ipak u to ne verujem, jer da verujem, verovatno ne bih ni ustajao iz kreveta svakoga dana. Ipak nam iskustva govore suprotno. Stvari se mogu, a i ja sam se mogu promeniti.
Jedno od mogućih rešenja u koje želim da verujem jeste stav Darija Foa da reč “nada” treba zameniti rečju “volja”. Možda je to početak. Izvinjavam se za širenje lažnog optimizma po cvetkovićevskom principu.
Ipak, te 2004. Marina je plakala govoreći o ljudima koji su mogli da budu sve, a nisu postali ništa. Istina je, ove godine Marina Abramović predstavlja Crnu Goru, a Raša Todosijević Srbiju na Venecijanskom bijenalu. Istina je, oni su sada u zrelim šezdesetim godinama.
Marina je plakala.
Neki su mislili da je u pitanju performans.
Постови
