Dve decenije od demonstracija za slobodu informisanja-Deveti mart i tenkovi

9. 3. 2011. | posted in , |


Piše: Bojan Tončić
Nije se cela Srbija pomirila sa sumanutim namerama Slobodana Miloševića, iako je bilo i demonstranata rešenih da krenu „u odbranu srpskog naroda u Hrvatskoj“. Tenkovi su, fakat, tog devetog marta iz Beograda krenuli na Vukovar, nije bilo dovoljno snage da ih zaustavimo, bili su jači
Photo: Predrag Mitić
Nakon punih dvadeset godina od prvih „mirnih demonstracija za slobodu štampe“, kako je u svojoj najavi i pozivu devetomartovski protest okaraktersao Srpski pokret obnove, ova stranka je u Beogradu sa više stotina građana obeležila jubilej prvih ozbiljnih protesta protiv režima Slobodana Miloševića. Predsednik SPO Vuk Drašković pozvao je sa Trga Republike građane Srbije da, kao i pre dvadeset godina, talasaju protiv vlasti, „kako bi se sprečile malverzacije i otkrile sve kriminalne radnje današnje Srbije“.
Ocenjujući rezultate devetomartovskih demonstracija, Drašković je konstatovao da građani Srbije „treba da budu ponosni na podvig koji su tada napravili“. Rekao je i da „takvog dana pre toga "nije bilo u Beogradu, niti će ga ikada biti".
Dan ranije, gostujući na Studiju B, predsednik SPO-a rekao je da su učesnici protesta „dobili i više nego što su tražili“, te da je TV Bastilja oslobođena, zaboravljajući, valjda, da su ispunjenje zahteva „pet ostavki i jedan demanti (čak ni to nije dobijeno)“, potom i ostavka ministra policije Radmila Bogdanovića, značili da na mesto „ostavki“ dolaze jednako stravični pojavni oblici života, što u Miloševićevoj galeriji zlikovaca nije bilo teško odabrati. Zaboravljajući pre svega tenkove koji su, simbolično, sa beogradskih ulica krenuli put Vukovara. U međuvremenu se dogodila jeziva medijska ofanziva „TV Bastilje“, baražna vatra za ofanzivu na Hrvatsku, potom na Bosnu i Hercegovinu.
Dve decenije kasnije ostaje sećanje na dve žrtve, sedamnaestogodišnjeg Branivoja Milinovića, srednjoškolca koga je ubila policija i policajca Nedeljka Kosovića koga su ubili demonstranti. Sve drugo je tek romantika: „Neću da vam pričam šta je sve odjutros bilo; svi smo se probijali kroz obruče i pokazali da nema obruča koji danas nećemo probiti. Ja vam čestitam, junaci! Rekao sam, ima mesec dana - nisu verovali boljševici - da ćemo danas, kod našega čestitoga Kneza, a naročito za koji trenutak kad krenemo da uzmemo TV Bastilju, pokazati srpsko srce i srpsku izdržljivost. Nažalost, drugoga nam puta nema”, rekao je Vuk Drašković pre dvadeset godina sa balkona Narodnog pozorišta, pre nego što su pale prve patrone suzavca. Potom je komandovao „Juriš!“. Na trgu koji će od tog dana, prema rečima Borislava Mihajlovića Mihiza, za opozicionu Srbiju postati Trg Slobode.
„U poslednjih pedeset godina komunističke strahovlade kod nas je izniklo nakazno drvo neslobode. I sve dok se sa njega kostreše i ne otpadnu slugeranjstvo i laž, mi ćemo to drvo lomiti, lomiti i na kraju ga polomiti”, izgovara Mihiz rečenicu koja će u državnim medijima biti falsifikovana kao poziv na vandalizam.

Deveti mart danas je istorija, svedočanstvo da se nije cela Srbija pomirila sa sumanutim namerama Slobodana Miloševića, iako je bilo demonstranata rešenih da krenu „u odbranu srpskog naroda u Hrvatskoj“. Tenkovi su, fakat, tog devetog marta iz Beograda krenuli na Vukovar, nije bilo dovoljno snage da ih zaustavimo, bili su jači.
„Zašto je prošle subote otvorena nova jugoslovenska etapa? Zbog blatnjavih tenkova JNA na beogradskim ulicama i trotoarima. Zapravo, zbog činjenice da su tenkovi Armije čuvali 'srpsku Bastilju od srpskog naroda'. Razvoj događaja bi mogao pokazati da je upravo to najrelevantnija politička činjenica bliske budućnosti”, konstatovao je Slavko Ćuruvija u komentaru pod naslovom „Od Kosova polja do Terazija” (Borba, 12. mart 1991).
Dvadeset godina je prošlo, širok prostor za nove interpretacije. Svakako dan za sećanje.
e-novine.com