Muzička šetnja kroz istoriju Engleske sa vodičem iz Dorseta.
PJ Harvey: Let England Shake
Gotovo da ne postoji muzičar koji ne tvrdi da je svaki njegov novi album drugačiji od prethodnog. Međutim, činjenica je da u realnosti nije uvek baš tako, tj. radikalni zaokreti iz retorike ne čuju se tako često na albumima. Kada je reč o PJ Harvey, ona nikako ne spada u grupu muzičara koji na sve strane trube da je njihov novi album potpuno drugačiji od prethodnih, a u stvari je isti. PJ Harvey nema problem da eksperimentiše i da se obprobava u vodama u kojima ranije nije bila, pa makar je to koštalo gubljenja fanova koji bi da čuju novi „Rid of Me“ ili „To Bring You My Love“. Pogledajte samo neke od ploča koje je izdala u ovom veku „Stories from the City...“ je skup gitarskih hitova na prvu loptu, „White Chalk“ je mračniji od svih albuma Nicka Cavea koje je snimio poslednjih desetak godina, dok je pretprošlogodišnji „A Woman a Man Walked By“ prepun pesama različitih stilova. I 2011. godine Polly Jean nastavlja da „bude svoja“, potpuno ne mareći šta iko od nje očekuje.
Njen osmi studijski album „Let England Shake“ je specifičan iz nekoliko razloga. U pitanju je konceptualni album, čije pesme se uglavnom bave Prvim svetskim radom, odnosno britanskim vojnicima koji su se borili na Galipolju. To je i jedani album za koji je PJ prvo napisala stihove pa tek onda muziku, a pisanje stihova je započela još u vreme ploče „White Chalk“, znači pre četiri godine. Ploča je snimana dva meseca u Pollynom rodnom Dorsetu, u crkvi iz 19. veka koja se nalazi na litici iznad mora, a sastav benda ponovo čine njeni stari znanci John Parish, Mick Harvey i producent Flood. Takođe, ovo je prvi njen album nakon „Rid of Me“ koji je odmah po objavljivanju ušao na listu deset najprodavanijih albuma u Velikoj Britaniji.
„Let England Shake“ je ploča o Engleskoj i teško da će ove stihove razumeti neko bolje od čoveka koji se rodio i živi tamo. Međutim, ne morate biti sa Ostrva da biste skapirali Pollynu razočaranost u ljude koji ponavljaju svoje greške, umesto da uče na njima. Otud i stihovi iz pesme „England“:
„I live and die through England / It leaves a sadness / Remedies never were within my reach / I cannot go on as I am / Withered vine reaching from my country that I love / England, you leave a taste /A bitter one“.
Sličnu poentu, samo iskazanu na malo drugačiji način imaju stihovi naslovne pesme:
„The West’s asleep / Let England shake / Wighted down with silent death / I fear our blood won’t rise again / England’s dancing days are gone / Another day, Bobby, for you to come home / And tell me indifference won“.
Njen osmi studijski album „Let England Shake“ je specifičan iz nekoliko razloga. U pitanju je konceptualni album, čije pesme se uglavnom bave Prvim svetskim radom, odnosno britanskim vojnicima koji su se borili na Galipolju. To je i jedani album za koji je PJ prvo napisala stihove pa tek onda muziku, a pisanje stihova je započela još u vreme ploče „White Chalk“, znači pre četiri godine. Ploča je snimana dva meseca u Pollynom rodnom Dorsetu, u crkvi iz 19. veka koja se nalazi na litici iznad mora, a sastav benda ponovo čine njeni stari znanci John Parish, Mick Harvey i producent Flood. Takođe, ovo je prvi njen album nakon „Rid of Me“ koji je odmah po objavljivanju ušao na listu deset najprodavanijih albuma u Velikoj Britaniji.
„Let England Shake“ je ploča o Engleskoj i teško da će ove stihove razumeti neko bolje od čoveka koji se rodio i živi tamo. Međutim, ne morate biti sa Ostrva da biste skapirali Pollynu razočaranost u ljude koji ponavljaju svoje greške, umesto da uče na njima. Otud i stihovi iz pesme „England“:
„I live and die through England / It leaves a sadness / Remedies never were within my reach / I cannot go on as I am / Withered vine reaching from my country that I love / England, you leave a taste /A bitter one“.
Sličnu poentu, samo iskazanu na malo drugačiji način imaju stihovi naslovne pesme:
„The West’s asleep / Let England shake / Wighted down with silent death / I fear our blood won’t rise again / England’s dancing days are gone / Another day, Bobby, for you to come home / And tell me indifference won“.
Iako PJ ovde ne pravi direktnu paralelu između uzaludno izgubljenih života engleskih vojnika na Galipolju 1915. godine i nedavnog rata u Iraku, indirektne implikacije možete naslutiti u tekstu gotovo svake pesme. Polly je svesna da kritika nečeg što voliš ima mnogo više smisla nego obračunavanje sa očiglednim zlom u vidu dnevnih političara. A da ona i te kako voli Englesku, odavno je poznata stvar, a ovde je možda najočiglednija u pesmi „The Last Living Rose“:
„Goddamn Europeans / Take me back to beautiful England / And the grey-dump filthiness of ages / For rolling down behind the mountains / And on the graveyards and dead sea-captains“.
Ne pokušavajte da pronađete ironiju u ovim stihovima... jednostavno, nema je.
Pored toga što nam svaki stih ovde govori da ga je napisala zrela žena koja dobro zna ko je, gde je i šta želi, vrlo sličan utisak imamo i kad je sama muzika u pitanju. Opet se vraćam na onu tvrdnju o međusobnoj različitosti njenih albuma sa početka teksta – obratite pažnju na numeru „The Glorious Land“, i pokušajte pronaći u Pollynom katalogu bar jednu pesmu koja joj je slična. Razlog zbog kog truba koja poziva na marš u „The Glorious Land“ zvuči nesihnronizovano sa kraut rok ritmom i gitarom, je upravo jedan od načina da Polly opiše osećaj uljeza kog često ima u današnjoj Engleskoj.
U isto vreme, sve ti kontrasti u pomenutoj pesmi čine je jednom od najlepših na celom albumu. Prvi singl „The Words that Maketh Murder“ muzički podseća na mešavinu zvuka Patti Smith i Nicka Cave, dok je stih kojim se pesma završava „What if I take my problem to the United Nations“ direktan prst u oko organizaciji čiji je današnji uticaj u rešavanju velikih svetskih pitanja ekvivalentan uticaju našeg Ministarstva kulture na ovdašnje probleme u kulturi.
Spoj Pollyine električne gitare i akustičnih instrumenata je pravi pogodak. Poslušajte samo „All and Everyone“ i „The Last Living Rose“ u kojima duvači i električna gitara zvuče potpuno prirodno, skoro kao bas i bubanj. Hororična atmosfera odlaska vojnika u rat i mahanje njihovim lepšim polovinama, opisana je u besnoj, gitarskoj „Bitter Branches“, dok je „Hanging on a Wire“ još jedna numera u kojoj kontrast dolazi do izražaja – dok slušamo nežnu uspavanku na klaviru, PJ peva o svim onim ratnim grozotoma iz rovova. Nešto slično je pre sedam godina uradio (samo na vizuelni način) i Jean-Pierre Jeunet u filmu „A Very Long Engagement“.
„Goddamn Europeans / Take me back to beautiful England / And the grey-dump filthiness of ages / For rolling down behind the mountains / And on the graveyards and dead sea-captains“.
Ne pokušavajte da pronađete ironiju u ovim stihovima... jednostavno, nema je.
Pored toga što nam svaki stih ovde govori da ga je napisala zrela žena koja dobro zna ko je, gde je i šta želi, vrlo sličan utisak imamo i kad je sama muzika u pitanju. Opet se vraćam na onu tvrdnju o međusobnoj različitosti njenih albuma sa početka teksta – obratite pažnju na numeru „The Glorious Land“, i pokušajte pronaći u Pollynom katalogu bar jednu pesmu koja joj je slična. Razlog zbog kog truba koja poziva na marš u „The Glorious Land“ zvuči nesihnronizovano sa kraut rok ritmom i gitarom, je upravo jedan od načina da Polly opiše osećaj uljeza kog često ima u današnjoj Engleskoj.
U isto vreme, sve ti kontrasti u pomenutoj pesmi čine je jednom od najlepših na celom albumu. Prvi singl „The Words that Maketh Murder“ muzički podseća na mešavinu zvuka Patti Smith i Nicka Cave, dok je stih kojim se pesma završava „What if I take my problem to the United Nations“ direktan prst u oko organizaciji čiji je današnji uticaj u rešavanju velikih svetskih pitanja ekvivalentan uticaju našeg Ministarstva kulture na ovdašnje probleme u kulturi.
Spoj Pollyine električne gitare i akustičnih instrumenata je pravi pogodak. Poslušajte samo „All and Everyone“ i „The Last Living Rose“ u kojima duvači i električna gitara zvuče potpuno prirodno, skoro kao bas i bubanj. Hororična atmosfera odlaska vojnika u rat i mahanje njihovim lepšim polovinama, opisana je u besnoj, gitarskoj „Bitter Branches“, dok je „Hanging on a Wire“ još jedna numera u kojoj kontrast dolazi do izražaja – dok slušamo nežnu uspavanku na klaviru, PJ peva o svim onim ratnim grozotoma iz rovova. Nešto slično je pre sedam godina uradio (samo na vizuelni način) i Jean-Pierre Jeunet u filmu „A Very Long Engagement“.
„Let England Shake“ svakako nije najbolji Pollyn album u karijeri, ali jeste jedan od najzrelijih i jedan od najkvalitetnijih koje je snimila u ovom veku. Ukoliko tražite od nje hitove tipa „Rid of Me“, „C’mon Billy“ ili „Good Fortune“ verovatno ćete biti razočarani. Polly danas ima malo širi vidik nego što ga „hit-singl vizija“ pruža. Ovaj album je kao knjiga - sluša se od početka do kraja, bez preskakanja, a demonstracija iskustva vreba iz gotovo svake note. Na kraju krajeva, od nekog ko ima 41 godinu, od kojih je više od pola u muzici, iza sebe ima osam (uglavnom vrlo uspešnih) albuma, a zove se PJ Harvey – ništa manje nismo ni očekivali.
Постови
