- najduža revolucija i kako su parole građanskih revolucija važile prvo samo - za muškarce (a posle više nije tako bilo) -
Nosile su parolu:
"HLEBA; MIRA I RUŽA"
koja je bila simbol za "hoćemo posla, hoćemo bezbednost i sigurnost i hoćemo - solidarnost".
Sto godina je prošlo, a parola nije izgubila na aktuelnosti, slično kao ni čuvena parola francuske revolucije "Egalite, fraternite, liberte" - jednakost, bratstvo, sloboda. Reči koje su temelj modernih društava. Reči kojima su osvojena građanska prava, reči kojima je dato - opšte pravo glasa, ali - samo muškarcima. Žene su se za to isto pravo borile još sledećih stotinak i više godina, od Novog Zelanda gde su ga osvojile krajem XIX veka do prve decenije XXI veka (kada su ga osvojile u nekim zemljama bliskog istoka). Ni jednostavnije poruke, ni sporijeg i težeg ostvarivanja. I - neodustajanja.
Ceo jedan vek žene su morale osvajati prava koja im, ustvari, sasvim prirodno pripadaju:
- da slobodno idu u škole
- da se zaposle i budu jednako plaćene za jednake poslove kao i muškarci
- da imaju pravo na imovinu, pokretnu i nepokretnu, pravo na nasleđivanje
- da slobodno odlučuju o svom životu u braku i porodici
- da slobodno odlučuju o rađanju
- da imaju pravo glasa i kandidovanja, pravo zastupljenosti na mestima odlučivanja u društvu
- da imaju pravo da ih društvo štiti od nasilja, da imaju pravo - na život BEZ nasilja
Ima li šta prirodnije za bilo koje ljudsko biće nego da uživa sva ova prava?Ima li šta prirodnije nego jednakost ljudskih bića u dostupnosti pravima, u jednakosti u šansama, u pravu da se, bez obzira na svoj pol, smatra i tretira - sasvim jednako?I kako i zašto to nama ljudima pol kao biološka razlika uspeva da napravi i ogromne razlike u društvenim modelima namenjenim ženama i muškarcima, društvenim rodnim modelima nejednakosti i neravnopranvosti kojim se čini šteta i muškarcima i ženama?
I nije to jedini slučaj, samo obuhvata najveći mogući broj ljudi - polovinu čovečanstva različitu po polu od druge polovine kojoj je to jedini razlog da se - naprave modeli, hiljadugodišnj,i kojima samo zbog toga što su žene, žene nemaju prava koja imaju muškarci samo zato što su muškarci
Ta naša, ljudska "volja i sklonost" da na međusobnim razlikama pravimo društvene modele kojima se čini šteta svima, iskazuje se jasno i u slučajevima kada su u pitanju i manje grupe od žena kao polovine čovečanstva, i kada su u pitanju grupe koje istovremeno čine i žene i muškarci, pa smo tako jako dugo imali prihvatljive, a neravnopravne modele robova, "vlasništva ljudi kao robe" u društvu, jako dugo, zatim modele koje kao sasvim različite, društvo namenjuje svojim pripadnicima (i muškarcima i ženama) samo zato što su različiti po poreklu, imovinskom statusu, rasi, religiji, naciji, drugačijoj kulturi, jeziku,...spisak razlika koje ljudima budu "opravdanje" za nepravde, nejednakosti i zajedničke nevolje je neverovatno, neverovatno dug.
I - skraćivanje tog spiska, smanjivanje nepravdi i nejednakosti je ono što najčešće zovemo - progresom i napretkom.
Žene se moraju boriti za neka prava koja im nisu društveno data - samo zato što su žene, njihov pol određuje i njihov rod, odnosno model koji im društvo u kojem se rode namenjuje samo zato što su - žene.
I bez obzira na dokumente Ujedinjenih nacija, na Povelje o ljudskim i građanskim pravima, na zapisane Mileninjumske ciljeve, na zakonodavstva koja svojim zakonima i u njima zapisanim članovima zabranjuju ponašanje zasnovano na diskriminaciji, na izazivanju i stvaranju nepravdi, bez obzira na jasno izraženu deklarativnu volju da se prostor ravnopravnosti stvori, da se društveno modeli menjaju i učine jednakim (jer jednaki pred društvom i zakonom ustvari prirodno jesmo i moramo biti) - bez obzira na ogroman napredak i promene koje su stotine hiljada i milioni žena ostvarile za poslednjih sto godina, još uvek i na mnogim i raznim mestima - ženska ljudska prava se "dočekuju" podsmehom, omalovažavnajem, obeshrabrivanjem, i ne tako retko i svojevrsnim oblikom "mržnje" koja se iskazuje prema ženama time što ih se ućutkuje i "stavlja na njhovo mesto", time što se unošenjem "viška licemerja" pokušava braniti mišljenje i stav da je "sva ta borba za ženska ljudska prava" jedna izmišljotina i potpuno nepotrebna stvar koju su pokrenule i vode "već zna se kakve žene...". Je`, paz` da nije.
Zato često govorim i o dugu koje mi, današnje žene, imamo prema svojim bakama i prabakama, prema svim onim ženama koje su se borile i stradale da bi mi, današnje žene, imale bolji i kvalitetniji društveni model. Moja baka nije imala ništa od prava koje ja danas smatram prirodnim i "oduvek prisutnim", o njenoj baki i da se ne govori. Gledjaući u isti vremenski tok, prava muškaraca su se takođe menjala na bolje, ali s mnogo manje razlika. Dug koji imamo prema ženama koje su živele pre nas, vraća se tako što ćemo učiniti nešto dobro za žene koje dolaze posle nas, nešto dobro i za žene i za muškarce koji dolaze posle nas, za naše ćerke i sinove, za naše unuke i praunuke i dalje...
Kako je moguće učiniti da se promene na bolje dešavaju?
Postoji jedan sasvim jednostavan način:
- ako imate ćerku - kažite joj "ćerko", ne zovite je "sine"
Kad god pitam roditelje kako se obraćaju svojoj ženskoj deci, kad ih ne zovu imenom, ogromna većina kaže : "pa, ne znam, kažem - sine...", a na pitanje "zašto?" odgovor je da se tako "tepa" detetu. A da li i sinu "tepate", pa ga zovete "ćerko"? Onda se smeju, naravno. Zašto bi se tako tepalo - muškom detetu?
Pa - zato.
Eto i mog predloga za obeležavanje ovog svečanog, osmomartovskog dana - kažite svojim ćerkama "ćerko" kad god je ne zovete - imenom.
Bićete zajedno prijatno iznenađeni - međusobnim reakcijama.
Постови
