Borba za ravnopravnost
SMEDEREVO, 8. mart 2011. (Njuz) – Za Mariju Potić, 38-godišnju mašinsku tehničarku iz Smedereva, san o priznanju da je dobra koliko i muškarci u onome što radi daleko je ovog 8. marta koliko i pre 14 godina kada je ubila svoju prvu od ukupno 11 žrtava.
Nijedno njeno ubistvo, koliko god bilo užasavajuće, nije stiglo dalje od druge strane crne hronike lokalne štampe, dok su njene muške kolege, ponekad sa mnogo nižim kvalifikacijama i stilom iz srednjevekovnih kaznionica, dobijali mnogo bolje pozicije, neretko i naslovne strane.
- Koliko puta sam doživela da ubicu koji, recimo, sekirom izmlatara po dvorištu vrišteći na sav glas o nekakvoj nepravdi čaršija maltene proizvede u heroja, dok moj slučaj niko i ne spominje – kaže Marija koja je svoju prvu žrtvu ubila kad je imala 24 godine koristeći precizne hirurške instrumente.
- Istranžirala sam ga, prevezla iz Smedereva do beogradske tvrđave i zakopala na dvanaest različitih mesta i ostavila poruku u kojoj sam jasno naglasila da je ubica žena. Očekivala sam da ću sutradan barem kod frizerke čuti o svom podvigu, ali ništa – frustrirana je Potićeva.
Marija tada menja pristup. Umesto bespomoćne žene koja prihvata svoju sudbinu, ona postaje aktivna na samousavršavanju i pored klasičnog obrazovanja iz autobiografija čuvenih žena serijskih ubica, studira i anatomiju čoveka kao i večernje kurseve mesarstva i promocije.
- Priznanje ipak nije došlo. Štaviše, stigle su samo uvrede. Najveću sam doživela nakon svog četvrtog ubistva kada su mediji, u onom minimalnom prostoru koji su mi posvetili, pisali kako je sigurno ubica muškarac koji pokuva da skrene pažnju sa sebe ostavljanjem ženskih tragova. Nakon sedmog ubistva, policija je priznala da je u zločin umešana ženska osoba, ali da je sigurno imala pomoć nekog muškarca – s nevericom nam priča Marija.
Rada Kostić, portparolka Udruženja “Ravnopravnost polova, sada!”, smatra da je Marijina priča samo jedna od mnogih, i da o sličnim sudbinama mora da se govori i drugim danima, a ne samo osmog marta.
- Ubiškinje su dokazale da su barem na istom nivou efikasnosti i maštovitosti kao i ubice. Javnost još uvek ne želi da ih prihvati kao takve, kao što dugo nije želela ni da prihvati samu reč “ubiškinja”, već ih je nazivala rečju u muškom rodu, pokazujući da društvo ni u jednom segmentu nije spremno na ravnopravnost. – kaže Kostić, koja smatra da naša zajednica još uvek nije spremna da sliku žene koja eventualno uguši muža na spavanju ili baci svoju bebu u reku, zameni onom gde žena hladnokrvno i smireno gleda kako krv šiklja iz ogromne rane na vratu koju je upravo nanela autostoperu kojeg je pokupila na autoputu.
Da je diskriminacija na sistemskom nivou potvrđuju i mnogo oštrije presude muškarcima. Istraživanje udruženja je pokazalo da žene moraju da ubijaju i do dva ipo puta više za istu zatvorsku kaznu koju bi muškarac dobio na njenom mestu. Rada Kostić smatra da je ovaj podatak alarmantan, jer je, prema podacima do kojih je ovo udruženje došlo, emancipacija žena u zapadnoevropskim zemljama najpre započela približavanjem zatvorskih kazni ubičkinja i ubica dok je borba Barbare Luiz Haksli za rodnu ravnopravnost i u ovom segmentu društva, učinila SAD tolerantnijom zemljom na svim nivoima.
Dejan Nikolić
Marko Dražić
Постови
