Zahvaljujući urbanim legendama, doterivanju priča i korišćenju pseudonima, postoji veliki broj ljudi koji su uspeli da postanu slavni, a nisu morali da prolaze kroz muke stvarnog života. Neki su bili korišćeni za sumnjive marketinške svrhe, drugi su služili kao sredstvo za pravljenje prevara, i čak bili odgovorni za ohrabrivanje ranih srednjevekovnih ekspedicija u Aziju! U svakom slučaju, obavijeni u oblak misterije, uspeli su da izgrade lažnu slavu. Predstavljamo 10 poznatih ličnosti koje zapravo nisu postojale.
Iz filma „Papa Jovana“
10. Masal Bugduv
Izgleda da se svakih nekoliko godina pojavljuju glasine o misterioznim sportistima iz „zabiti”, čiji će talenti siguno promeniti istoriju sporta. Jedan od skorijih primera jeste Masal Bugduv, navodno šesnaestogodišnji fudbaler, čudo od deteta, iz Moldavije. Vesti o fenomenu su se prvo pojavile na fudbalskim blogovima i forumima, gde su Bugoluva opisivali kao preciznog napadača koji je već igrao za Moldavski nacionalni tim. Ubrzo su glavni fudbalski mediji, svetu poznati po svojoj tendenciji da prenagljuju i obrću činjenice, izgradili čitavu priču. Popularni sajt Goal.com objavio je vesti o igraču, a početkom januara 2009. godine, čak je i Londonski Tajms opisao Bugduva kao „najboljeg igrača Moldavije” i povezao ga sa mogućim transferom u engleski Arsenal. Ali što su se glasine više „zagrevale”, to su postajale sumnjivije. Nakon malo dubljeg istraživanja i proveravanja, fudbalski bloger Nil Mekdonel je objavio pravu istinu: Masal Bugduv ne postoji. Zapravo, čitava medijska „halabuka” je bila prevara koju je navodno napravio Irac kome se smučila gomila lažnih informacija koje su kružile tokom transferske sezone. Da bi testirao koliko su mediji nepouzdani on je odlučio da izmisli sopstvenog igrača. Uz pomoć lažnih članaka na Vikipediji, blogova i lažnih izveštaja iz Asošijejtid presa, on je uspeo da stvori kult o najboljem fudbaleru koji nikada nije postojao.
9. Pjer Breso
Svako od nas je u nekom trenutku pogledao delo moderne umetnosti i pomislio: „ovo bi mogao svako da naslika”. Švedski novinar Dacke Akselson je 1964. godine testirao ovu tvrdnju. Da bi napravio ono za šta se ispostavilo da je čuvena prevara, on je uzeo seriju slika koje je naslikao mužjak šimpanze po imenu Peter, štićenik lokalnog zoo-vrta i, počeo da ih predstavlja širom Švedske kao delo nepozatog francuskog umetnika Pjera Bresoa. Da bi testirao umetničke kritičare, Akselson je izabrao nekoliko Peterovih najboljih slika i postavio ih na izložbi u Geteborgu. Ubrzo je misteriozni gosn. Bresoa bio pozdravljen od strane nekih stručnjaka kao hrabri novi talenat. Jedan pisac je čak tvrdio da dela pokazuju sve znake „umetnika koji slika prefinjenošću baletskog igrača.” Ono što je iznenađujuće, kada je otkriveno da su slike delo primata, nijedan od kritičara nije povukao svoje pohvale. Zapravo, Rolf Andenberg, kritičar koji je najviše hvalio Bresoa, insistirao je na tome da je Peterovo delo i dalje najbolje na izložbi. Naravno, nisu svi kritičari pali na Akselsonovu smicalicu. Jedan je navodno primetio da bi samo „majmun” mogao da bude odgovoran za ove slike.
8. Dejvid Mening
Filmski fanovi i kritičari se često protive takozvanim „prostituisanim napisima”, tačnije recenzetima koji će napisati bilo šta pozitivno o bilo kom filmu dokle god ih studiji dovoljno plaćaju, a Dejvid Mening iz „Ridžfild Presa” je izgleda bio jedan od najgorih. Oko 2000. godine njegovi hvalospevi su se često pojavljivali na posterima omraženih filmova kao što su „Životinja” (The Animal) – „još jedan pobednik! ”i „Nevidljivi čovek” (Hollow man) – „čudesan!”. Mening bi bio vodeći kandidat za najgoreg američkog filmskog kritičara da nije jednog ključnog detalja: nije postojao. Kako se ispostavilo, direktor marketinga u Soniju je izmislio Meninga kao sredstvo za građenje pozitivnih novinskih priča za filmove koje proizvodi ćerka kompanija „Kolumbija Pikčers”. Obmana je otkrivena kada je reporter kontaktirao „Ridžfild Pres”, male nedeljne novine u Konektikatu i saznao da niko po imenu Dejvid Mening nije radio tamo. Ispostavilo se da je incident bio trn u oku marketinškog odeljenja Sonija i portparol studija je kasnije tvrdio da su bili „užasnuti” ovim događajem. I ne samo to. Ovo ih je koštalo 1.5 miliona dolara nakon što su dva gledaoca u Kaliforniji tužila studio, tvrdeći da ih je fantomska filmska kritika nepravdeno primamila da odgledaju loše filmove.
7. Alegra Koleman
U današnje vreme ima dosta poznatih ličnosti koje zapravo ništa ne rade, pa nije čudno što neko može da postane slavan bez obzira što ne postoji. Alegra Koleman je bila lažna starleta koju je izmislila novinarka Marta Šeril. Kao deo velikih medijskih podvala, 1996. Šeril je napisala članak za „Eskvajer” proglasivši Kolemanovu za „buduću holivudsku devojku iz snova”. Čak je imala i model Ali Larter, koja tada još nije bila poznata, da pozira kao „glumica” za naslovnu stranu magazina. Članak je sadržao sve uobičajene glasine koje se vezuju sa slavne - od bitke sa paparacima zbog, navodno, golišavih fotki do uzbudljive veze sa glumcem Dejvidom Švimerom. Šeril je napisala članak kao satiru zbog „napumpanih ličnosti” koje su novine punile tolikim tračevima, ali i da bi pokazala na koji način Holivud funkcioniše. Čak i nakon što je čitava prevara otkrivena, publicisti i agenti su još uvek mahnito pokušavali da dovedu Alegru Koleman u svoje agencije, a cela epizoda se završila tako što je Ali Larter započela karijeru glumice.
6. Sid Finč
Legendarni novinar Džordž Plimpton je poznat po izazivanju Detroitskih Lavova i po boksovanju sa Šugar Rej Robinsonom, ali jedan od najupečatljivijih majstorija bila je stvaranje fantomskog bejzbol igrača. U aprilu 1985. Plimpton je iscenirao jednu od navećih prvoaprilskih šala kada je objavio članak u časopisu „Sports ilustrejted“ gde je detaljno opisao buduću bejzbol zvezdu, nepoznatog igrača zvanog Hajden „Sid“ Finč. U tekstu je pisalo da je Finč misteriozni dvadesetosmogodišnjak koji je proveo neko vreme studirajući na Harvardu i tražeći unutrašnji mir na Dalekom istoku. Nikad pre toga nije igrao u timu, ali zahvaljujući neobičnoj sposobnosti koja mu je omogućila da loptu odbaci do neverovatnih 270 m/s on je želeo da potpiše ugovor za Njujork Metse. Plimptonov članak je govorio o mnogim Finčovim ekscentričnostima uključujući nošenje samo jedne cipele za planinarenje kada je prelazio preko humki, školovano sviranje na francuskoj horni, spavanje na podu i govor šifrovanim Zen jezikom. Članak je bio praćen fotografijama Sida Finča. Na jednoj je nepoznatim trenerom iz srednje škole Džoom Bertonom, druga je sa druženja sa igračem Metsa Lenijem Dikstrom i na trećoj razgovara sa trenerom Melom Stotlmirom. Nakon kratke buke, fascinacije i neverice („Sports ilustrejted“ je primio skoro 2000 pisama u vezi sa pričom), časopis je objavio da je Finč održao pres konferenciju na kojoj je objavio da se povlači iz bejzbola. Nedelju dana kasnije, prevara je konačno otkrivena.
5. Papa Jovana
Jedan od najpoznatijih papa svih vremena je onaj za kog moderno sveštenstvo smatra da nije ni postojao. Papa Jovana je bila figura za koju se verovalo da je služila kao poglavar katoličke crkve oko 853-855 godine. Njena priča se prvo pojavila u spisima iz 13. veka fratra iz dominikanskog reda Žana de Mailija, a vekovima kasnije to je postala prepoznatljiva legenda u Evropi. Priča je dolazila u raznim oblicima, ali najpopularnija je verzija koja opisuje Jovanu kao pobožnu, briljantnu ženu koja se, nakon što se prerušila u muškarca, brzo probila u redove katoličke crkve i bila izabrana za papu. Njena vladavina se, navodno, završila nakon što je jednog dana jahala konja, iznenada pala i rodila dete. Odavde priča kreće u različitim pravcima: neke verzije kažu da je umrla na porođaju, drugi kažu da je umrla prirodnom smrću, a neki kažu da ju je ubila razjarena rulja. Dok su istoričari našli dokaze koji pobijaju ideju da je papa Jovana zaista postojala, neki tvrde da priča ima poreklo u satiričnoj priču o papi Jovanu XI, ali nema sumnje u to da je legenda o njoj igrala veliku ulogu u religiji Srednjeg Veka. Religiozi skolastici i čuveni pisci kao što je Bokačo, često su je pominjali, a postoje i tvrdnje da su podizane statue sa njenim likom. Legenda se održala nekoliko vekova, sve dok 1601. godine papa Klement VIII nije zvanično odbacio priču.
Izgleda da se svakih nekoliko godina pojavljuju glasine o misterioznim sportistima iz „zabiti”, čiji će talenti siguno promeniti istoriju sporta. Jedan od skorijih primera jeste Masal Bugduv, navodno šesnaestogodišnji fudbaler, čudo od deteta, iz Moldavije. Vesti o fenomenu su se prvo pojavile na fudbalskim blogovima i forumima, gde su Bugoluva opisivali kao preciznog napadača koji je već igrao za Moldavski nacionalni tim. Ubrzo su glavni fudbalski mediji, svetu poznati po svojoj tendenciji da prenagljuju i obrću činjenice, izgradili čitavu priču. Popularni sajt Goal.com objavio je vesti o igraču, a početkom januara 2009. godine, čak je i Londonski Tajms opisao Bugduva kao „najboljeg igrača Moldavije” i povezao ga sa mogućim transferom u engleski Arsenal. Ali što su se glasine više „zagrevale”, to su postajale sumnjivije. Nakon malo dubljeg istraživanja i proveravanja, fudbalski bloger Nil Mekdonel je objavio pravu istinu: Masal Bugduv ne postoji. Zapravo, čitava medijska „halabuka” je bila prevara koju je navodno napravio Irac kome se smučila gomila lažnih informacija koje su kružile tokom transferske sezone. Da bi testirao koliko su mediji nepouzdani on je odlučio da izmisli sopstvenog igrača. Uz pomoć lažnih članaka na Vikipediji, blogova i lažnih izveštaja iz Asošijejtid presa, on je uspeo da stvori kult o najboljem fudbaleru koji nikada nije postojao.
9. Pjer Breso
Svako od nas je u nekom trenutku pogledao delo moderne umetnosti i pomislio: „ovo bi mogao svako da naslika”. Švedski novinar Dacke Akselson je 1964. godine testirao ovu tvrdnju. Da bi napravio ono za šta se ispostavilo da je čuvena prevara, on je uzeo seriju slika koje je naslikao mužjak šimpanze po imenu Peter, štićenik lokalnog zoo-vrta i, počeo da ih predstavlja širom Švedske kao delo nepozatog francuskog umetnika Pjera Bresoa. Da bi testirao umetničke kritičare, Akselson je izabrao nekoliko Peterovih najboljih slika i postavio ih na izložbi u Geteborgu. Ubrzo je misteriozni gosn. Bresoa bio pozdravljen od strane nekih stručnjaka kao hrabri novi talenat. Jedan pisac je čak tvrdio da dela pokazuju sve znake „umetnika koji slika prefinjenošću baletskog igrača.” Ono što je iznenađujuće, kada je otkriveno da su slike delo primata, nijedan od kritičara nije povukao svoje pohvale. Zapravo, Rolf Andenberg, kritičar koji je najviše hvalio Bresoa, insistirao je na tome da je Peterovo delo i dalje najbolje na izložbi. Naravno, nisu svi kritičari pali na Akselsonovu smicalicu. Jedan je navodno primetio da bi samo „majmun” mogao da bude odgovoran za ove slike.
8. Dejvid Mening
Filmski fanovi i kritičari se često protive takozvanim „prostituisanim napisima”, tačnije recenzetima koji će napisati bilo šta pozitivno o bilo kom filmu dokle god ih studiji dovoljno plaćaju, a Dejvid Mening iz „Ridžfild Presa” je izgleda bio jedan od najgorih. Oko 2000. godine njegovi hvalospevi su se često pojavljivali na posterima omraženih filmova kao što su „Životinja” (The Animal) – „još jedan pobednik! ”i „Nevidljivi čovek” (Hollow man) – „čudesan!”. Mening bi bio vodeći kandidat za najgoreg američkog filmskog kritičara da nije jednog ključnog detalja: nije postojao. Kako se ispostavilo, direktor marketinga u Soniju je izmislio Meninga kao sredstvo za građenje pozitivnih novinskih priča za filmove koje proizvodi ćerka kompanija „Kolumbija Pikčers”. Obmana je otkrivena kada je reporter kontaktirao „Ridžfild Pres”, male nedeljne novine u Konektikatu i saznao da niko po imenu Dejvid Mening nije radio tamo. Ispostavilo se da je incident bio trn u oku marketinškog odeljenja Sonija i portparol studija je kasnije tvrdio da su bili „užasnuti” ovim događajem. I ne samo to. Ovo ih je koštalo 1.5 miliona dolara nakon što su dva gledaoca u Kaliforniji tužila studio, tvrdeći da ih je fantomska filmska kritika nepravdeno primamila da odgledaju loše filmove.
7. Alegra Koleman
U današnje vreme ima dosta poznatih ličnosti koje zapravo ništa ne rade, pa nije čudno što neko može da postane slavan bez obzira što ne postoji. Alegra Koleman je bila lažna starleta koju je izmislila novinarka Marta Šeril. Kao deo velikih medijskih podvala, 1996. Šeril je napisala članak za „Eskvajer” proglasivši Kolemanovu za „buduću holivudsku devojku iz snova”. Čak je imala i model Ali Larter, koja tada još nije bila poznata, da pozira kao „glumica” za naslovnu stranu magazina. Članak je sadržao sve uobičajene glasine koje se vezuju sa slavne - od bitke sa paparacima zbog, navodno, golišavih fotki do uzbudljive veze sa glumcem Dejvidom Švimerom. Šeril je napisala članak kao satiru zbog „napumpanih ličnosti” koje su novine punile tolikim tračevima, ali i da bi pokazala na koji način Holivud funkcioniše. Čak i nakon što je čitava prevara otkrivena, publicisti i agenti su još uvek mahnito pokušavali da dovedu Alegru Koleman u svoje agencije, a cela epizoda se završila tako što je Ali Larter započela karijeru glumice.
6. Sid Finč
Legendarni novinar Džordž Plimpton je poznat po izazivanju Detroitskih Lavova i po boksovanju sa Šugar Rej Robinsonom, ali jedan od najupečatljivijih majstorija bila je stvaranje fantomskog bejzbol igrača. U aprilu 1985. Plimpton je iscenirao jednu od navećih prvoaprilskih šala kada je objavio članak u časopisu „Sports ilustrejted“ gde je detaljno opisao buduću bejzbol zvezdu, nepoznatog igrača zvanog Hajden „Sid“ Finč. U tekstu je pisalo da je Finč misteriozni dvadesetosmogodišnjak koji je proveo neko vreme studirajući na Harvardu i tražeći unutrašnji mir na Dalekom istoku. Nikad pre toga nije igrao u timu, ali zahvaljujući neobičnoj sposobnosti koja mu je omogućila da loptu odbaci do neverovatnih 270 m/s on je želeo da potpiše ugovor za Njujork Metse. Plimptonov članak je govorio o mnogim Finčovim ekscentričnostima uključujući nošenje samo jedne cipele za planinarenje kada je prelazio preko humki, školovano sviranje na francuskoj horni, spavanje na podu i govor šifrovanim Zen jezikom. Članak je bio praćen fotografijama Sida Finča. Na jednoj je nepoznatim trenerom iz srednje škole Džoom Bertonom, druga je sa druženja sa igračem Metsa Lenijem Dikstrom i na trećoj razgovara sa trenerom Melom Stotlmirom. Nakon kratke buke, fascinacije i neverice („Sports ilustrejted“ je primio skoro 2000 pisama u vezi sa pričom), časopis je objavio da je Finč održao pres konferenciju na kojoj je objavio da se povlači iz bejzbola. Nedelju dana kasnije, prevara je konačno otkrivena.
5. Papa Jovana
Jedan od najpoznatijih papa svih vremena je onaj za kog moderno sveštenstvo smatra da nije ni postojao. Papa Jovana je bila figura za koju se verovalo da je služila kao poglavar katoličke crkve oko 853-855 godine. Njena priča se prvo pojavila u spisima iz 13. veka fratra iz dominikanskog reda Žana de Mailija, a vekovima kasnije to je postala prepoznatljiva legenda u Evropi. Priča je dolazila u raznim oblicima, ali najpopularnija je verzija koja opisuje Jovanu kao pobožnu, briljantnu ženu koja se, nakon što se prerušila u muškarca, brzo probila u redove katoličke crkve i bila izabrana za papu. Njena vladavina se, navodno, završila nakon što je jednog dana jahala konja, iznenada pala i rodila dete. Odavde priča kreće u različitim pravcima: neke verzije kažu da je umrla na porođaju, drugi kažu da je umrla prirodnom smrću, a neki kažu da ju je ubila razjarena rulja. Dok su istoričari našli dokaze koji pobijaju ideju da je papa Jovana zaista postojala, neki tvrde da priča ima poreklo u satiričnoj priču o papi Jovanu XI, ali nema sumnje u to da je legenda o njoj igrala veliku ulogu u religiji Srednjeg Veka. Religiozi skolastici i čuveni pisci kao što je Bokačo, često su je pominjali, a postoje i tvrdnje da su podizane statue sa njenim likom. Legenda se održala nekoliko vekova, sve dok 1601. godine papa Klement VIII nije zvanično odbacio priču.
4. „usamljenadevojka15“
Internet već dugo predstavlja povoljno tlo za prevare i lažna predstavljanja, a „usamljenadevojka15“ (lonelygirl15) je možda najčuveniji primer. Ime se odnosi na YouTube snimak šesnaestogodišnje devojke Bri koja je počela da postavlja video blogove na sajt 2006. godine. U početku, snimci nisu bili ništa više od online dnevnika prosečnog srednjoškolca, zajedno sa šaljivim efektima i žalbama koliko je dosadno njeno rodno mesto. „Usamljenadevojka15“ je ubrzo postala hit, i to je uskoro postao najpopularniji kanal na YouTube-u. Ali nakon nekoliko epizoda, veliki broj fanova je počeo da sumnja da su snimci prevara. Uskoro se to pojavilo na velikom broju sajtova i foruma i detektivi amateri su počeli da proučavaju snimke tražeći dokaze i nedoslednosti. Nije prošlo mnogo vremena, kada je otkriveno da je „Bri“ ustvari bila Džesika Rouz, devetnaestogodišnja glumica iz Los Anđelesa, a njen nalog na YouTube-u je zapravo bio pažljivo iscenirana medijska prevara napravljena da bi se eventualno pretvorila u televizijsku seriju. Cela epizoda je za kratko vreme učinila „usamljenudevojku15“ kulturnim fenomenom i šou se nastavio naredne dve godine, sa kvazi naučno-fantastičnim zapletom brišići narativni deo i nekoliko likova. Lik Bri, za koji su mnogi verovali da je stvarna tinejdžerka, ubijen je u seriji 2007.
Internet već dugo predstavlja povoljno tlo za prevare i lažna predstavljanja, a „usamljenadevojka15“ (lonelygirl15) je možda najčuveniji primer. Ime se odnosi na YouTube snimak šesnaestogodišnje devojke Bri koja je počela da postavlja video blogove na sajt 2006. godine. U početku, snimci nisu bili ništa više od online dnevnika prosečnog srednjoškolca, zajedno sa šaljivim efektima i žalbama koliko je dosadno njeno rodno mesto. „Usamljenadevojka15“ je ubrzo postala hit, i to je uskoro postao najpopularniji kanal na YouTube-u. Ali nakon nekoliko epizoda, veliki broj fanova je počeo da sumnja da su snimci prevara. Uskoro se to pojavilo na velikom broju sajtova i foruma i detektivi amateri su počeli da proučavaju snimke tražeći dokaze i nedoslednosti. Nije prošlo mnogo vremena, kada je otkriveno da je „Bri“ ustvari bila Džesika Rouz, devetnaestogodišnja glumica iz Los Anđelesa, a njen nalog na YouTube-u je zapravo bio pažljivo iscenirana medijska prevara napravljena da bi se eventualno pretvorila u televizijsku seriju. Cela epizoda je za kratko vreme učinila „usamljenudevojku15“ kulturnim fenomenom i šou se nastavio naredne dve godine, sa kvazi naučno-fantastičnim zapletom brišići narativni deo i nekoliko likova. Lik Bri, za koji su mnogi verovali da je stvarna tinejdžerka, ubijen je u seriji 2007.
3. Toni Klifton
Komičar Endi Kaufman je bio poznat po tome što je zabavljao publiku u skladu sa njenim očekivanjima kombinujući izvođačku umetnost i misteriozni alter ego u svojim stund-up nastupima. Jedna od njegovih najčuvenijih kreacija je Toni Klifton, vulgarna propalica i često pijani pevač koji je otvarao Kaufmanove komičarske nastupe. Svojim užasnim glasom, suprotstavljenim stavovima i običajem da zaboravlja tekst pesme, Klifton je sumirao svaki stereotip ostarelog zabavljača u Las Vegasu i uskoro je postao popularan lik. Nakon što je izbilo na videlo da je Klifton u stvari bio Kaufman u kostimu i sa šminkom (ovo su obojica poricali), Kaufman je odredio da oba njegova brata i prijatelj Bob Zmuda igraju likove na sceni da bi se nastavila iluzija da su on i njegova kreacija odvojene ličnosti. Toni Klifton se uskoro pojavljivao u mnogim emisijama, od noćnog šoua Dejvida Letermana do emisije Dine Šor gde je bio izbačen iz studija zbog toga što je bacio tanjir sa jajima voditeljki na glavu. Uspeo je da se pojavi kao specijalni gost u sitkomu „Taksi” ali je bio izbačen sa seta jer je remetio snimanje. Kaufman je umro 1984. bez objavljivanja prave istine i čak i danas nije poznato koliko puta se zapravo pojavio kao Klifton ili koliko puta su se saučesnici pojavili u ovoj ulozi. Pevač grubog glasa i bitanga je nastavio da se pojavljuje i posle Kaufmanove smrti, što je samo produžilo iluziju da je Toni Klifton stvarna osoba.
2. Alan Smiti
Režiser Alan Smiti je uživao u dugoj i raznolikoj karijeri tokom koje je pravio sve, od filmova do televizijskih pilot epizoda, crtanih filmova i muzičkih spotova. On bi bio jedan od najprofilisanijih filmskih stvaralaca ako bismo ignorisali jednu bitnu stvar: ne postoji. Od 1968. godine, reditelji koji nisu želeli da uzimaju zasluge za svoje filmove koristili su ime „Alan Smiti” kao pseudonim. Alan Smiti je prvi posao dobio kod Dona Sigela u filmu „Smrt revolveraša” i od tada je bio korišćen kada god je reditelj osetio da je film bio ugrožen toliko da konačni proizvod nije više njihovo delo. Alan Smit je tako preuzeo 73 filma na sajtu IMDB (Internet filmska baza podataka), uključujući tako značajne produkcije kao što su „Gospodar pakla VI: Krvna veza”, „Solarna kriza” i TV serije ukljujući epizode „Krozbi šou-a”.Mejnstrim režiseri kao što su Majkl Man i Pol Verhoven su takođe koristili ovo ime u filmovima „Vrelina” ili „Šougrls” koji su značajno izmenjeni za prikazivanje na televiziji. Američko udruženje reditelja je zvanično odbacilo Alana Smitija kasnih devedesetih, nakon što se pojavio film „Film Alana Smitija: Gori Holivude, gori” koji je privukao nepoželjnu pažnju na ime. Od tada, nesrećne filmadžije izabrale su sopstvene pseudonime, ali drugi su nastavili da koriste ime Alana Smitija kao vrstu odavanja časti. Ustvari, od 2000. godine, fantomski reditelj je sakupio oko 18 ostvarenja.
1. Prezviter Jovan
Možda postoje čuvenije stavke na ovoj listi, ali nijedna od njih nije imala takav uticaj na političku situaciju u svetu, religiju ili istraživanje kao Prezviter Jovan, mitski kralj za koga se veruje da jednom bio na čelu Hrišćanskog carstva u Aziji. Njegova legenda počinje od 12. veka, kada je nastala od mešavine avanturističkih priča, istinitih priča o hrišćanskim misionarima i ekspedicija Aleksandra Velikog. Prezviter Jovan i njegovo kraljevstvo su postali prava senzacija 1165. godine kada je pismo koje je, navodno, on napisao počelo da kruži širom Evrope. Sudeći po ovim izvorima, Jovan je bio direktni potomak jednog od Tri mudraca. Njegovo kraljevstvo, za koje se pretpostavljalo da je na prostoru Indije ili Bliskog Istoka, mnogi Evropljani su videli kao tračak svetlosti civilizacije na prostoru koji se smatrao egzotičnim i varvarskim. Verovalo se da je Prezviter Jovan mudrac koji vlada u blagostanju i često se govorilo da u njegovom kraljevstvu postoje čuda kao što su Fontana mladosti, pa čak i Rajski vrt. Uprkos slabim dokazima o njegovom postojanju, legenda o Prezviteru Jovanu se održala vekovima, i čak je svojevremeno bio povezivan sa mongolskim osvajačem Džingis Kanom. Tek u 17. veku su učenjaci i putnici mogli da dokažu da je Prezviter Jovan samo mit, ali u međuvremenu je legendarni kralj uspeo da ostavi uticaj na sve – od religije do trgovine. Ne samo da su misionari povećali napore u Aziji i Africi u nadi da će otkriti kraljevstvo Prezvitera Jovana, već su istraživači poput Magelana bili ohrabrivani da tragaju za novim zemljama u nadi da će jednog dana moći da nađu mitskog vladara.
preuzeto sa b92
Постови
