Nova knjiga iz rastućeg korpusa literature „sajber-skepticizma” pokušava da odgovori na pitanje zašto više očekujemo od tehnologije nego jedni od drugih.
Jedna od upadljivih stvari u američkim gradovima koje posetilac iz drugog sveta ne može a da ne primeti jesu prizori iz kafića, a pogotovo iz najvećeg lanca lokala u kojima se konzumiraju dnevne doze kofeina. Ispijanje kafe (ili čaja, koji je, uzgred, izbor većeg dela čovečanstva), svugde je uglavnom društveni čin. To je samo povod, ritual za ono glavno: susret i razgovor. Ali ovde se događa nešto čudno: najveći broj gostiju ovde, u svako doba dana, kafu ispija u društvu – svog laptopa. Starbucks, pomenuti najveći lanac kafića, prvi je, osetivši „duh vremena”, svojim gostima uz napitke ponudio i besplatan internet, što mu je povećalo promet. Drugima nije preostalo ništa nego da to slede.
Nisam, naravno, zagledao sadržaj ekrana posetilaca Starbucks, ali nije teško dokučiti šta je na njima. Čitaju se i pišu emailovi, aktuelizuje Facebook, razmenjuju instant poruke.
To u stvari znači da se kafa ispija opet u društvu, ali virtuelnom, simuliranom. Istraživanja pokazuju da je ova, nova vrsta povezanosti, postala nova realnost. Prosečan korisnik kompjutera ovde je non-stop povezan na internet i prima na stotine elektronskih poruka dnevno, od kojih mnoge zahtevaju da se na njih odgovori.
Nove realnosti internet ere, fenomeni sveopšte povezanosti, ovde su i predmet rastućeg korpusa literature koja tu stvarnost vivisecira, u nastojanju da objasni njen uticaj na pojedinca, društvo, čovečanstvo i civilizaciju. Nije to, moglo bi se reći, ništa novo: svaka nova tehnologija je u ovom pogledu na neki način bila „remetilačka”: od štamparske mašine, preko telefona, fabrike sa tekućom trakom, radija i televizije, pa sve do interneta. Novo je samo to što se sada o tome debatuje mnogo šire i sa mnogo više učesnika, opet zahvaljujući tehnologiji.
Ono što je primetno, to je da raste broj „sajber-skeptika”: onih koji smatraju da nam izumi informatičke ere mnogo više uzimaju nego što nam daju. Najnovija knjiga iz ove oblasti, ako bi se procenjivala samo po naslovu – „Usamljeni zajedno” („Alone Together”), može odmah da se svrsta u ovaj žanr, ali je po dometima ipak nešto između. Pre svega jedan uravnotežen i objektivan doprinos razumevanju onoga što se događa, uz putokaze kuda bi sve to moglo da nas odvede.
Autorka je Šeri Tarkl (Sherry Turkle), profesorka psihologije i antropologije sa čuvenog MIT-a (Masačusets institut za tehnologiju), koja se u ovoj oblasti već ogledala u prethodne dve knjige: „Život na ekranu” i „Drugo ja”. Sa „Sami zajedno”, ovo čini trilogiju, koja će po svoj prilici biti proširivana. Tarklova je i na čelu „Inicijative za tehnologiju i biće” MIT-a, što sve ukazuje da autor poznaje oblast o kojoj piše. Dosta se ovih dana piše i o ovoj knjizi, uglavnom pohvalno. Ona je inače u neobičnoj formi, formi pisma jedne digitalno pismene majke svojoj ćerki koja digitalno odrasta. Potka su joj empirijska istraživanja, kliničke studije, mnoštvo intervjua i, naravno, zapažanja. Ceo sadržaj je u stvari nastojanje da se odgovori na pitanje iz podnaslova knjige: „Zašto više očekujemo od tehnologije nego jedni od drugih”.
U knjizi na ovo ima konkretnih odgovora, ali još više onih koji se naslućuju ili se njihovo formulisanje prepušta čitaocu. Ono na šta Tarklova, međutim, navodi, jeste razmišljanje o tome šta su sve posledice činjenice da su mnogima simulirani, virtuelni, odnosi – oni koji se uspostavljaju preko imejla, Facebooka, instant poruka – važniji od onih pravih.
Ovaj fenomen se analizira i na primeru interakcije ljudi sa robotima programiranim tako da simuliraju osećanja i reaguju na ljudsku pažnju. „Roboti-kućni ljubimci” su već odavno među najpopularnijim igračkama, roboti-negovateljice za starije već polako ulaze u primenu, pa i roboti za seks... Za Tarklovu su sve to dokazi da se čovečanstvo približava „robotičkom momentu”.
Ali ako se život u sve većoj meri organizuje posredstvom digitalnih tehnologija, koje su sazrele tokom života samo jedne generacije, onda je neizbežno i pitanje može li čovečanstvo da promeni način na koji komunicira, a da na nekom nivou ne promeni i sopstvenu prirodu? Jer ljudi su društvena stvorenja koja se takođe menjaju.
Dok su na ovo mogući različiti, ali podjednako uverljivi odgovori, jedno je ipak izvesno: da korišćenje nove tehnologije počinjemo sa uverenjem da će nam ona omogućiti kontrolu, a završavamo time da smo kontrolisani. Tarklova ističe da je metafora „zavisnosti” u ovom slučaju neprimerena, jer poručuje da je reč o nečemu čega se moramo odreći, što je neophodno odbaciti. internet, međutim, „nije heroin”. „To je nešto čije korišćenje moramo da prilagodimo svojim stvarnim potrebama na način koji je najadekvatniji i u našem najboljem interesu.”
Ali ne beži ni od zaključka da najnovije tehnološke inkarnacije u svakom slučaju imaju cenu koje nismo bili svesni kad su uvedene...
(izvor: Politika)
Постови
