Nasilje kao produkt raspada sistema vrednosti
Mnogo mladih učestvovalo je u nasilnim protestima protiv Parade ponosa u Beogradu, oktobar 2010
19.02.2011
Raspad sistema vrednosti, u najekstremnijom vidu, ispoljava se i u sve učestalijem nasilju. Skupoceni auto, firmirana odeća i obuća, novac, lagodan život bez rada – to se nudi kao uzor, ne samo u sapunicama na televiziji, već i u stvarnom životu sveta estrade i politike.
Zato su nastavnici u Srbiji, koji zbog lošeg materijalnog stanja sve češće štrajkuju, sve manje uzor svojim učenicima, kao i ostale struke koje iziskuju mnogo rada, a ne donose mnogo para.
Vilma Grebenarović, 51-godišnja profesorka geografije u beogradskoj XII gimnaziji, 25 godina savesno je radila svoj posao, da bi joj se nedavno dogodilo nešto što nije sanjala ni u najgorim košmarima. Ispred škole su je pretukla dva mladića, maskirana kapuljačama „fantomkama“, bacili je na zemlju, šutirali, zverski udarali i slomili joj ramenu kost.
„U šoku sam. Nisam ni bila svesna šta mi se dogodilo. I dan danas, kada hoću da zaboravim, ne mogu jer ne znam šta sam to pogrešno uradila. Ožiljak će ostati dok sam živa. Osećam gorčinu. Zar tako nešto postoji u mladim ljudima, takva agresija, užas koji sam doživela ispred hrama obrazovanja, na samim vratima, na ulazu u školu?!“, kaže profesorka.
Zašto - je pitanje koje je veoma teško za srpsko društvo, posebno ako se zna da i dva meseca nakon brutalnog napada policija nije otkrila ko su napadači.
Psiholog Nada Korać, profesor na Pedagoškom fakultetu u Jagodini, kaže da se u poslednje dve decenije dogodio raspad sistema vrednosti, čiji najekstremniji produkt je nasilje, i koji se, za razliku od nekih vremena, kada je autoritet nastavnika i profesora bio neprikosnoven, prvo reflektuje na mlade.
„Moć jednog nastavnika, jednog ili oba roditelja, je vrlo mala, u odnosu na ono čime su deca hranjena iz dana u dan, preko medija pre svega. Mediji ne izmišljaju to što prikazuju. Oni prenose ono što deca žive“, navodi Nada Korać.
Današnji školarci odrastali su u vremenima rata, sankcija, nemaštine, dok u krizi sadašnjice na televiziji gledaju folk pevačice koje se kupaju u šampanjcu, kvazi glamur nekažnjavanjih kriminalaca, političare ili tajkune koji se takmiče u kupovini super automobila i jahti.
Za sve treba veza
Đaci u beogradskim školama rekli su nam da je među nekim njihovim vršnjacima jedna od bitnijih stvari razmišljanje o materijalnom:
„Ako imaš pare, možeš da imaš sve – i kola i stan.“
„Mobili, auta, džipovi. Svi to hoće i to ono samo najbolje.“
„Razmišljam, da kada odrastem, imam svoje pare, a ne da tražim od nekoga. Sada, kada mi treba, zovem mamu ili tatu da mi daju. Volela bih da imam neki automobil, Audi A6 recimo. Ne žudim toliko za tim, ali ako može, zašto da ne, mada je nemoguće da ga imam sada.“
„Sponzoruše postoje i traže samo pare.“
„Danas se ceni više sport od škole. Pare su u sportu, a ne kada završiš školu. Danas za sve treba veza. Pare dolaze ako uspeš u sportu.“
Učenje i poštenje su reči koje deca i danas slušaju u školama, ali kada izađu iz učionica, u realnosti ta formula vrlo često ne funkcioniše. Problem je, kaže Nada Korać, u modelu koji društvo nudi.
„Njihovi roditelji ili nastavnici jedva sastavlja kraj s krajem, a uče ih nekim divnim vrednostima, u koje svi verujemo. S druge strane, vidimo da se pojavi neko ko otpeva tako neku pesmu, ili se malo razgoliti, ili lupeta svašta po javnosti ali dobije i posrednu i neposrednu nagradu, publicitet ili moć, ili i jedno i drugo. Dobije i treće, a to je velika materijalna nadoknada i sve moguće kombinacije svega toga. Šta onda dete može da zaključi?!“, pita Nada Korać.
Pojedinac je zbunjen
Ipak, pogrešno bi bilo misliti da su sadašnje generacije loše, kaže nam profesorka Vilma Grebenarović. Iako je preživela strašno iskustvo, ona će i dalje raditi sa decom i prenositi im svo svoje znanje:
„Volim decu. Ima mnogo dobre dece. Veliki je uticaj društva, neimaštine, šunda, ali smatram da ima mnogo inteligentne dece koja će završiti školu i fakultet. Slala sam dobre poruke, učila ih, obrazovala, učila da upoznaju svet, obzirom da predajem geografiju. Sve ono što znam, želela sam njima da prenesem. Bivše učenike, kada sretnem, imam utisak da sam to dobro obavila, da osećaju zahvalnost što sam ih približila svetu“, navodi profesorka.
Vremena se menjaju. Danas se drugačije živi nego pre 20 ili 30 godina, pa je na prvi pogled teško reći da li su bolji ondašnji ili sadašnji kriterijumi. Međutim, kaže psiholog Nada Korać, korisno je pogledati koji model pojedincu ostavlja veću mogućnost kontrole nad sopstvenim životom.
„Ovi modeli, koji se sada nude, nekako računaju na okolnosti, na sreću, na neko muvanje. Pojedinac je zbunjen. On ne zna šta je dobro. Drugi model mu kaže - Ako ti vredno učiš i savladaš određeno umeće, veštine i znanja, onda ćeš sigurno moći sa tim veštinama i znanjima da sebi obezbediš normalan život. Onda je tu put jasan, koraci su jasni. Ako nudite strahovito raskošan život, do koga se dolazi raspadom sistema, ovi modeli ostavljaju prilično malo mogućnosti kontrole“, ocenjuje Korać.
Većina učenika kažu, uprkos svim nedaćama u društvu, da znaju šta je ispravno:
„Za mene je važno da imam porodicu, dobar posao, prijateljstvo. Ako nemaš prijatelja, onda džabe sve.“
„Novac nije toliko bitan, koliko su bitni prijatelji.“
„Važno mi je da završim školu, da se zaposlim. Nije sve u parama i u džipu. Važno je da imam svoj novac, a ne da nađem dečka i da budem sponzoruša, da mi kupuje automobile i skupe poklone.“
„Volela bih da radim u MUP-u, da budem inspektorka.“
„Volela bih da završim fakultet i da imam dobar posao. Nedostaje mi dobar dečko. Treba da bude dobar, da bude OK, da bude načitan. Pare nisu problem jer para nema.“
Psiholog Nada Korać zaključuje da dilema neće biti tek kada ponovo bude uspostavljen pravi sistem vrednosti.
„Društvo bi moralo da bude takvo da postavlja jasne granice pojedincu kada odlučuje da li će ovako ili onako da se ponaša. Pravila moraju da budu jasna i da važe za sve“, kaže Korać.
Do tada, profesorka Vilma Grebenarović, za svoje i sve ostale đake ima samo jednu poruku:
„Budite vredni i odgovorni, radite i učite. Dobrota je nešto što je u čoveku, u nama.“
Zato su nastavnici u Srbiji, koji zbog lošeg materijalnog stanja sve češće štrajkuju, sve manje uzor svojim učenicima, kao i ostale struke koje iziskuju mnogo rada, a ne donose mnogo para.
Vilma Grebenarović, 51-godišnja profesorka geografije u beogradskoj XII gimnaziji, 25 godina savesno je radila svoj posao, da bi joj se nedavno dogodilo nešto što nije sanjala ni u najgorim košmarima. Ispred škole su je pretukla dva mladića, maskirana kapuljačama „fantomkama“, bacili je na zemlju, šutirali, zverski udarali i slomili joj ramenu kost.
„U šoku sam. Nisam ni bila svesna šta mi se dogodilo. I dan danas, kada hoću da zaboravim, ne mogu jer ne znam šta sam to pogrešno uradila. Ožiljak će ostati dok sam živa. Osećam gorčinu. Zar tako nešto postoji u mladim ljudima, takva agresija, užas koji sam doživela ispred hrama obrazovanja, na samim vratima, na ulazu u školu?!“, kaže profesorka.
Zašto - je pitanje koje je veoma teško za srpsko društvo, posebno ako se zna da i dva meseca nakon brutalnog napada policija nije otkrila ko su napadači.
Psiholog Nada Korać, profesor na Pedagoškom fakultetu u Jagodini, kaže da se u poslednje dve decenije dogodio raspad sistema vrednosti, čiji najekstremniji produkt je nasilje, i koji se, za razliku od nekih vremena, kada je autoritet nastavnika i profesora bio neprikosnoven, prvo reflektuje na mlade.
„Moć jednog nastavnika, jednog ili oba roditelja, je vrlo mala, u odnosu na ono čime su deca hranjena iz dana u dan, preko medija pre svega. Mediji ne izmišljaju to što prikazuju. Oni prenose ono što deca žive“, navodi Nada Korać.
Današnji školarci odrastali su u vremenima rata, sankcija, nemaštine, dok u krizi sadašnjice na televiziji gledaju folk pevačice koje se kupaju u šampanjcu, kvazi glamur nekažnjavanjih kriminalaca, političare ili tajkune koji se takmiče u kupovini super automobila i jahti.
Za sve treba veza
Đaci u beogradskim školama rekli su nam da je među nekim njihovim vršnjacima jedna od bitnijih stvari razmišljanje o materijalnom:
„Ako imaš pare, možeš da imaš sve – i kola i stan.“
„Mobili, auta, džipovi. Svi to hoće i to ono samo najbolje.“
„Razmišljam, da kada odrastem, imam svoje pare, a ne da tražim od nekoga. Sada, kada mi treba, zovem mamu ili tatu da mi daju. Volela bih da imam neki automobil, Audi A6 recimo. Ne žudim toliko za tim, ali ako može, zašto da ne, mada je nemoguće da ga imam sada.“
„Sponzoruše postoje i traže samo pare.“
„Danas se ceni više sport od škole. Pare su u sportu, a ne kada završiš školu. Danas za sve treba veza. Pare dolaze ako uspeš u sportu.“
Učenje i poštenje su reči koje deca i danas slušaju u školama, ali kada izađu iz učionica, u realnosti ta formula vrlo često ne funkcioniše. Problem je, kaže Nada Korać, u modelu koji društvo nudi.
„Njihovi roditelji ili nastavnici jedva sastavlja kraj s krajem, a uče ih nekim divnim vrednostima, u koje svi verujemo. S druge strane, vidimo da se pojavi neko ko otpeva tako neku pesmu, ili se malo razgoliti, ili lupeta svašta po javnosti ali dobije i posrednu i neposrednu nagradu, publicitet ili moć, ili i jedno i drugo. Dobije i treće, a to je velika materijalna nadoknada i sve moguće kombinacije svega toga. Šta onda dete može da zaključi?!“, pita Nada Korać.
Pojedinac je zbunjen
Ipak, pogrešno bi bilo misliti da su sadašnje generacije loše, kaže nam profesorka Vilma Grebenarović. Iako je preživela strašno iskustvo, ona će i dalje raditi sa decom i prenositi im svo svoje znanje:
„Volim decu. Ima mnogo dobre dece. Veliki je uticaj društva, neimaštine, šunda, ali smatram da ima mnogo inteligentne dece koja će završiti školu i fakultet. Slala sam dobre poruke, učila ih, obrazovala, učila da upoznaju svet, obzirom da predajem geografiju. Sve ono što znam, želela sam njima da prenesem. Bivše učenike, kada sretnem, imam utisak da sam to dobro obavila, da osećaju zahvalnost što sam ih približila svetu“, navodi profesorka.
Vremena se menjaju. Danas se drugačije živi nego pre 20 ili 30 godina, pa je na prvi pogled teško reći da li su bolji ondašnji ili sadašnji kriterijumi. Međutim, kaže psiholog Nada Korać, korisno je pogledati koji model pojedincu ostavlja veću mogućnost kontrole nad sopstvenim životom.
„Ovi modeli, koji se sada nude, nekako računaju na okolnosti, na sreću, na neko muvanje. Pojedinac je zbunjen. On ne zna šta je dobro. Drugi model mu kaže - Ako ti vredno učiš i savladaš određeno umeće, veštine i znanja, onda ćeš sigurno moći sa tim veštinama i znanjima da sebi obezbediš normalan život. Onda je tu put jasan, koraci su jasni. Ako nudite strahovito raskošan život, do koga se dolazi raspadom sistema, ovi modeli ostavljaju prilično malo mogućnosti kontrole“, ocenjuje Korać.
Većina učenika kažu, uprkos svim nedaćama u društvu, da znaju šta je ispravno:
„Za mene je važno da imam porodicu, dobar posao, prijateljstvo. Ako nemaš prijatelja, onda džabe sve.“
„Novac nije toliko bitan, koliko su bitni prijatelji.“
„Važno mi je da završim školu, da se zaposlim. Nije sve u parama i u džipu. Važno je da imam svoj novac, a ne da nađem dečka i da budem sponzoruša, da mi kupuje automobile i skupe poklone.“
„Volela bih da radim u MUP-u, da budem inspektorka.“
„Volela bih da završim fakultet i da imam dobar posao. Nedostaje mi dobar dečko. Treba da bude dobar, da bude OK, da bude načitan. Pare nisu problem jer para nema.“
Psiholog Nada Korać zaključuje da dilema neće biti tek kada ponovo bude uspostavljen pravi sistem vrednosti.
„Društvo bi moralo da bude takvo da postavlja jasne granice pojedincu kada odlučuje da li će ovako ili onako da se ponaša. Pravila moraju da budu jasna i da važe za sve“, kaže Korać.
Do tada, profesorka Vilma Grebenarović, za svoje i sve ostale đake ima samo jednu poruku:
„Budite vredni i odgovorni, radite i učite. Dobrota je nešto što je u čoveku, u nama.“
sa slobodne evrope preuzeo Radovića sokak
pogledaj najnovije vijesti OVDE
Постови
