Srbija razgovara: Gde je nestao antifašizam
Mirković: Rehabilitacije mirišu na fašističku tradiciju. - Stevanović: Neophodna je istina o Ravnogorskom pokretu
Stevan Mirković
Generalu Stevanu Mirkoviću rehabilitacije ljudi iz Drugog svetskog rata „mirišu” na fašističku tradiciju, dok pukovnik Novica Stevanović smatra da ćemo sadašnjost bolje sagledavati ukoliko zavirimo u prošlost i saznamo šta je bio glavni cilj komunista u Drugom svetskom ratu.
General Stevan Mirković je učesnik Drugog svetskog rata, bivši načelnik Generalštaba JNA i dosledni titoista. Predsednik je Centra „Tito” i glavni i odgovorni urednik internet-magazina „Komunisti”.
Pukovnik Novica Stevanović, sada u penziji, autor je tri knjige iz istorije vojne veštine, među njima i knjige „Poslednji srpski đeneral – veština ratovanja”, posvećene Draži Mihailoviću.
Razgovor dvojice bivših oficira o antifašizmu danas pretvorio se (ne)očekivano u razgovor o antifašizmu u Drugom svetskom ratu. Jedino oko čega su dvojica sagovornika „Politike” postigli saglasnost jeste da antifašizam predstavlja jednu od temeljnih vrednosti Srbije.
Politika: Dan pobede je simbolično obeležen, 15. maj skoro da nije spomenut. Da li je antifašizam jedna od vrednosti ovog društva ili je to samo sećanje na mračne i svetle trenutke davne prošlosti?
Stevanović: Fašizam kao ideologija kod nas nema tradiciju, Srbija ima demokratsku tradiciju. Neke naznake upućuju da bi ga moglo biti, ali je to sporadično i odraz onoga što je nedorečeno u prošlosti i na šta nema odgovora u sadašnjosti.
Mirković: Da li ima antifašizma danas u Srbiji zavisi od toga da li ima fašizma. Suština fašizma, od nastanka do danas, jeste antikomunizam. Druga njegova dimenzija je rasizam. U Srbiji je bilo fašizma. U neku ruku smo bili avangarda fašizma. Obznanom iz 1920. kralj je zabranio Komunističku partiju, 1929. je zavedena fašistička diktatura, posle je Milan Stojadinović osnivao „zelene košulje”, imali smo Dimitrija Ljotića i njegov Zbor. Fašizam u Srbiji ima svoju tradiciju. I danas u Srbiji imamo i fašizam, a paralelno i antifašizam.
Politika: Postoje mišljenja da se antifašizam kod nas vidi samo kao deo komunističkog nasleđa i da zbog toga kod nas postoji izvestan otklon ka antifašizmu, kako ljudi ne bi bili izjednačeni sa komunizmom? Stoji li ta teza?
Novica Stevanović
Stevanović: Nauka treba prvo da odgovori na pitanja koja su u vezi sa Drugim svetskim ratom. Cela jugoslovenska vojska tada nije kapitulirala i legitimno pravo te vojske je bilo da nastavi borbu. Ravnogorski pokret je bio sinteza svih funkcija koje su se slile u ruke generalštabnog oficira, pukovnika Draže Mihailovića. On je preuzeo prerogative i države i vojske. Postavljen je za načelnika štaba vrhovne komande, zamenika vrhovnog komandanta i vojnog ministra. Javio se partizanski pokret. Tako imamo državu sa legitimnim organima, na jednoj strani, a na drugoj, pokret u začetku i van sistema. Legitimno pravo vlade je da ljude iz tog pokreta hapsi. Ko ima pravo da pozove ljude da ginu, ako ne država?
Ravnogorski pokret je bio antifašistički, kao što je to bio i partizanski. Ali, nekoliko ljudi koji su rukovodili komunistima zloupotrebili su partizanski pokret, a što više vreme odmiče, biće tamnija mrlja na istoriji, jer su mnogi Srbi stradali nepotrebno.
Mirković: Kad dođu datumi kao što su 9. maj, 15. maj, 7. juli, izgleda kao da Srbija nije ni ratovala. Sadašnji vlast, a tako su radili i socijalisti, pokriva nekim mrtvačkim pokrovom taj period, zato što je na čelu tog oslobodilačkog pokreta bila Komunistička partija i jedan Hrvat, Tito, koga i danas većina Srba smatra najvećim svojim državnikom. Gde je na Dan pobede bio naš predsednik države? U Švajcarskoj na nekom simpozijumu. Umesto da koristimo naše učešće u borbi protiv fašizma, mi to prećutkujemo. Učešćem u obeležavanju Dana pobede stiče se ugled.
Što se tiče Mihailovića, vi ste njega, pukovniče, uzdigli na pijedestal na kom on nikako ne može biti. Njegova uloga u Drugom svetskom ratu je precenjena, sem možda 1941. kad su se zajedno partizani i četnici borili protiv Nemaca. Kasnije je sudbina tog čoveka i tog pokreta bila tuga i žalost. Vojska u otadžbini, o kojoj je pukovnik govorio, postojala je samo na papiru. Ceo rat je čekala Dražinu mobilizaciju, a on je po direktivi iz Londona poveo borbu protiv partizana, da ne bi došli do vlasti. Tu opet dolazimo do antikomunizma.
Politika: Šta time zapravo tvrdite?
Mirković: S te tačke gledišta Dražin pokret je fašistički, ali su četnici većinom bili pošteni patrioti. Vođa im omanuo i onda je napravio zločin. Draži nisu presudili Tito i vojni sud u Beogradu, presudio mu je kralj Petar. U naredbi o njegovoj smeni osuđeni su svi koji su vršili zločine nad narodom. Istina, Draža se ne spominje, ali se naređuje da se svi stave pod Titovu komandu. I dokle ćemo mi da pričamo o ta dva pokreta, koji je pravi, koji nije? Sve je to rečeno. Kralj je rekao. Hoćemo li kraljevsku da poričemo? Hajde, jednom se otkačite od toga Draže, kao što smo se mi otkačili od Staljina. Mogu li oni imati svoju 1948? Ne verujem.
Stevanović: Žandarmi koji su poginuli 7. jula su rehabilitovani. To govori da je taj datum bio pogrešno utemeljen kao početak narodnooslobodilačkog otpora. A Ravnogorski pokret je bio čisto antifašistički.
Preskočiću stepenicu koja je bitna za razumevanje ustaštva, da bih krenuo od dokumenta iz 1935. kada su Moša Pijade i Mile Budak potpisali sporazum u sremskomitrovačkoj kaznionici. Dakle, to je dokument sa strategijskim ciljem: uništiti sve što je srpsko i pravoslavno. Vidimo da je Tito ostvarivao tu strategiju. Pogledajmo gde je danas Kosovo. Ne slažem se sa onim što kaže general Mirković. Dražina vojska je radila smišljeno. Bilo je propusta u komandovanju. Na primer, zato što tu paravojsku nije, što bi se reklo, skratio za glavu, te komunističke borce koji su došli da mu nude da bude načelnik štaba.
Mirković: Imam drugačije mišljenje od pukovnika o tom odnosu partizana i četnika. Samo nekoliko činjenica. Tokom čitavog rata, partizani su svim zarobljenim četnicima, sem ako među njima nije bio neki krvnik, nudili: hoćete li kući ili kod nas. To je važilo i za domobrane, hrvatske i slovenačke, jedino nije važilo za ustaše, nedićevce i ljotićevce. Drugo, Moskva je Titu sugerisala posle oslobođenja Beograda da se donese zakon o amnestiji za pripadnike četničkih i domobranskih jedinica i omogući im da pristupe Narodnooslobodilačkoj vojsci. Prema tome, pomirenje o kome naročito priča Vuk Drašković bilo je izvršeno. Ja sam i danas za to. Ako ima nekih koji se nisu pomirili, hajde da se pomirimo.
Šta znači da danas afirmišemo Ljotića i Nedića, Dražu, sve te zlikovce. Kažu da nije civilizovano to što se ne zna gde je Dražin grob. Pre šezdeset godina se drugačije gledalo na to. Onda niko u svetu nije obeležavao grobove zlikovaca. Dok su ubijali i klali oni nisu govorili o civilizacijskim tekovinama. Na kraju, neka grob traži rodbina, nemam ništa protiv. Šta tu država ima da se petlja?
Stevanović: On je bio država. Bio je ministar vojni, načelnik generalštaba...
Mirković: Nije on bio ništa. Čitao sam neku knjigu o Draži, u kojoj se kaže kako je on terao neke kurire da očiste dvorište. Kakav je to vrhovni komandant koji uređuje krug vrhovne komande?
I da dodam: opasno je ne to što nema antifašizma, nego što ima začetaka fašizma koji govore da stvari mogu da se otmu iz ruke.
Stevanović: Nema fašizma, možda ima nesnalaženja i neodgovornosti dela vlade, što je posledica višedecenijskog zataškavanja istine, a ja upravo pokušavam da iznesem deo te istine. Prvo treba objasniti suštinu četništva za koje je srpski narod tradicionalno vezan.
Drugo, Draža je kao načelnik štaba vrhovne komande potpisao sporazum sa britanskom vladom o zajedničkim operacijama pri iskrcavanju savezničke vojske na Balkan. Ne znam da li general Mirković zna za taj sporazum.
Mirković: A zašto taj sporazum nije realizovan?
Stevanović: Zato što je promenjena odluka. Ko je čitao Čerčilove memoare shvatiće o čemu se radi. To je razlog zbog kojeg se kaže da je partizanski pokret pobedio. U stvari nije, on je doveden na vlast.
Mirković: Ko ga je doveo na vlast?
Stevanović: Saveznici. Draža je oslobodio zapadnomoravski pravac, zarobljenike su predali Crvenoj armiji, a ona je počela da hapsi pripadnike jugoslovenske vojske i da ih predaje partizanima. Šta su radili partizani? Ubijali su ih. Na osnovu tog primera možete videti kako su partizani pobedili Ravnogorski pokret. Imam dokument iz avgusta 1943. godine, Titovo naređenje da se partizanske trojke ubacuju u Srbiju da ubijaju komandante korpusa i brigada, a da u narodu puste glas da to četnici rade međusobno zbog koristi. To govori o cilju partizanske vojske, osvajanju vlasti, sve ostalo je bilo maska, sijaset dokaza postoji za to.
Mirković: Šta se posle oslobođenja događa u Jugoslaviji sa Srbima koje Tito hoće da uništi? Srpski narod doživljava svoju najveću afirmaciju u istoriji. Ima svoju državu, vraćeni su joj Srem, Bačka, Banat, Kosovo, bosilegradski i pirotski srez. Srbi u Hrvatskoj? Po hrvatskom ustavu, od 1945. Hrvatska je država Hrvata i Srba. Hoćete još? Bosna je država tri naroda, Srba, Hrvata i Muslimana. Tito je završio rat sa 800.000 boraca. A Draža? Nema ga nigde, sa nekom sirotinjom luta kao hajduk. Ne možemo od njega napraviti heroja kad to nije bio. Svi ti pokušaji rehabilitacije, sva ta antikomunistička kampanja znači začetke fašizma koji se i u svetu sve više uobličava. Zato u celoj istočnoj Evropi insistiraju da se obnove procesi, da se istraže zločini koje su komunisti počinili.
Stevanović: Partizani su dovedeni na vlast i na osnovu toga je krivotvorena angloamerička istorija, čiji je cilj bio da uzdigne Tita kao građanina sveta. Ukoliko se u istoriji skriva istina o fašizmu, onda je to fašistički odnos prema njoj.
preuzeto sa sajta Politike -Radovića sokak
Najnovije vijesti pročitaj OVDE
Постови
