Nakon briljantne autopsije čovečnosti Dobrice Ćosića u "Talogu", Vladimir Gligorov je ogolio i poražavajuću istinu da Emira Kusturicu čini srećnim da ponižava žrtve rata u Bosni. Posebno je zastrašujuće što je Kusturica svoj prezir prema pobijenima, silovanima, osakaćenima, prebijenima i opljačkanima izrazio pevajući. Izuzetno je užasno što su stihovi "Ko ne voli Dabić Rašu/popušio kitu našu" ispevani simetričnim osmercem, stihom od osam slogova sa pauzom nakon četvrtog sloga, koji navijači po Srbiji s posebnim užitkom koriste. Kusturica je dakle ili skaredne stihove pozajmio od navijača (što dodatno govori o sunovratu njegovih estetskih vrednosti, jer je do sada plagirao renomirane režisere) ili ih je sam stvorio što je monstruozno jer navijačkom formom koju upotrebljava da izrazi svoj prezir prema žrtvama zapravo poziva i druge da dele sa njim taj prezir.
I pored svega, zaključuje Gligorov, ljudi uvređeni njegovim postupkom ne bi trebalo da ga tuže za bol jer bi Kusturičino pevanje, ako ni zbog čega drugog onda zbog sreće koju izaziva kod samog Kusturice, moglo da se podvede pod poetsku slobodu i slobodu govora i mišljenja.
Međutim, pevač Emir Kusturica bi zbog tih stihova morao da sedne na neku drvengradsku stolicu, zapali jedan antiglobalistički tompus i kroz dim, žmirkajući, pogleda u pravoslavnog hrišćanina Emira Kusturicu preko puta sebe.
Pravoslavni hrišćanin Emir Kusturica zna sve što i bilo koji drugi hrišćanin. Ipak, valja istaći da je Kusturica baš pravoslavni hrišćanin jer bi u suprotnom, bez te odrednice, zbog očiglednogneprijateljstva koje gaji prema katolicima, mogao da podnese tužbu i zbog toga što je svrstan među poštovaoce Pape.
Pravoslavni hrišćanin Kusturica imao bi, između ostalog, da kaže pevaču Kusturici da pozivanje na felacio, makar i u svrhu kažnjavanja neistomišljenika, nikako nije pravoslavni čin, jer poziva na blud. Pravoslavno bi bilo moliti se za spas "zavedenih" neistomišljenika: da shvate svoju grešku "nevoljenja" Dabić Raše i pokaju se. Međutim, kao javna ličnost i višestruko posvedočeni pravoslavac, navijačkim tonom i pred publikom čiji je znatan ako ne i većinski deo u adolescentskoj krizi, Kusturica pozivom na felacio propagira blud, čime direktno podstiče ponašanje koje se kosi sa učenjima Crkve. I ne samo to, on propagira i seks pre braka, što je takođe nepravoslavno.
Osim toga, poziv na felacio direktan je poziv i na preljubu. Pretpostavka je da Kusturičina emotivna družbenica, supruga dakle (jer pravoslavni Kusturica ne može imati konkubina), voli Dabić Rašu. Da nije tako, ona ne bi bila u milosti, budući da, kao pravoverni patrijarh porodice, Kusturica u kući drži samo krotke. Dakle, poziv na felacio se ne odnosi na nju već na ostale žene i muškarce koji nisu pred Bogom venčani sa Kusturicom. A seksualni odnosi sa takvim osobama, pravoslavlje je tu sasvim jasno, čin su preljube. I da sve bude još gore, on kao istaknuti član Crkve, svima stavlja do znanja da je na preljubu spreman, on to sa nemalim ponosom i prkosom uzvikuje, čime poziva na rasturanje porodice što je takođe u direktnoj suprotnosti sa osnovama pravoslavlja.
Na kraju, ali ne i manje bitno, postavlja se pitanje kolektiviteta kite koju Kusturica kroz navedene stihove identifikuje kao zajednički organ neutvrđene grupe ljudi. Iako predstavlja savez ljudi sa Bogom, Crkva je vrlo jasna po pitanju svojine. Kao što nema kolektivne krivice i kolektivnog pokajanja, već svaki pojedinac odgovara za svoje grehe, tako je i sa delovima tela. Veoma je značajno, da se zna šta je tu čije, jer kad vaskrsavaju, pravednici to čine u svom punom volumenu, i duhom i telom (što je razlog zbog kog Crkva ne gleda blagonaklono na kremaciju). Kolektivizacijom kite Kusturica, dakle, unižava jedinstvene osobenosti ne samo svog već i tela svih drugih ljudi koje na tu kolektivizaciju poziva, što je takođe nepravoslavno.
Ali, pevač Kusturica očigledno nema vremena da sedne i sasluša Kusturicu pravoslavnog hrišćanina. Valjda mu je ponestalo tompusa.
Piše: Bojan Bednar (e novine)
Постови
